Tema: AGRARNA PROŠLOST U MUZEOLOŠKIM ISTRAŽIVANJIMA: POLJOPRIVREDNA TEHNIKA.

Mašine, oruđa i alatke u poljoprivredi nastajali su svrhovito i podsticali čoveka da traži tehnička i tehnološka rešenja za svoje potrebe. Njihova evolucija značajan je deo istorije tehničkih nauka i istorije inženjerske misli, a sačuvani predmeti veoma važan deo tehničko-tehnološke i kulturne baštine. Ipak, istorijat poljoprivredne tehnike se kod nas tek povremeno i rudimentarno obrađivao. Poljoprivredni muzej u Kulpinu u svojoj biblioteci okupio je evropske časopise iz prošlog veka, kao i one jugoslovenske, a koji su se bavili tom tematikom. Kroz stručna i naučna istraživanja, okupljanja arhivalija i predmeta i njihovom interpretacijom, jedan od retkih koji se bavi istorijom poljoprivredne tehnike je viši kustos Muzeja Vojvodine inženjer poljoprivredne tehnike Filip Forkapić, koji vodi Zbirku poljoprivredne mašine, oruđe i alatke Muzejskog kompleksa u Kulpinu.

"Patent motika" slovi jedan oglas koji reklamira motiku-sejalicu u časopisu "Poljoprivredni glasnik" aprila 1929, a koji nalazimo u radu inženjera Forkapića "Kolekcija sejalica u Muzeju Vojvodine - Muzejski kompleks u Kulpinu". Ispod tog reklamnog naslova stoji objašnjenje za ovu motiku, koja je istovremeno bila i sejalica. Oglas ističe njena svojstva: "Izvrsna je za sejanje pod motiku kukuruza, graška, pasulja i repe. Udešava se prema potrebi i vrsti semena, može da seje od jednog do šest zrna. Precizan, brz, tačan i jednostavan rad."

U ovom izdanju Dijaloga kultura inženjer Forkapić upoznaje nas sa mehaničkim mašinama u poljoprivredi. Ovo prilikom izdvajamo da on, između ostalog, pozivajući se na tekst A. Maha, ukazuje na to da prvu sejalicu za setvu u redove ili vrste (koje polažu seme u paralelne redove na jednaku dubinu) pominju španski autori i da je opisuju kao sejaći plug koji je 1663. godine pronašao Lokateli. "U Engleskoj je za pronalazača vrstačne sjalice proglašen Tula koji je u svom delu iz 1733. godine izneo predosti vrstačnog sejanja. Međutim, ovaj nov način sejanja je veoma sporo prodirao, iako su ga u nemačkoj propagirali Albert Ter i drugi , iz osnovnog razloga što su vrstačne sejalice bile ne samo nesavršene nego i skupe. Međutim, tek pred kraj 18. veka pojavljuju se dva nova tipa vrštačnih sejalice upotrebljive konstrukcije čiji su konstruktori bili Englezi Duket i Džejms Kuk 1785. godine. Prva sejalica se raširila u Engleskoj i imala je setveni apart u obliku valjka. Druga, napravljena od gvožđa, imala je setveni aparat sa kašikama i raširila se u Nemačkoj. Kao treći tip vrstačne sejalice smatra se pronalazak Engleza Viljamsona. Ona je sejala seme pomoću koničnog bubnja. Sva tri tipa sejalica su, sa raznim izmenama, upotrebljavana ne samo u engleskoj nego i u čitavoj Evropi. Istovremeno sa engleski pronalazačima javlja se i Čeh Vunderlih, sa čijom su sejalicom 1777. godine rađeni prvi ogledi. Ova sejalica bila je tako savršena da se može sa pravom govoriti o pronalasku sasvim novog tipa. Ona je imala sanduk, sličan današnjim konstrukcijama, na drvenom ramu, sa točkovima i rudom za zapregu, 16 otvora sa valjkom za izbacivanje semena i 16 lula ili sprovodnih cevi, takozvani semenovod. Oštrice na njima su pravile brazdice i istovremeno pokrivale seme. Pomoću njih se mogla regulisati dubina setve kao i to da se izdižu prilikom transporta. Upravo zbog toga se Vunderlihu može pripisati pravo pronalazača vrstačne sejalice praktično upotreblivog tipa."

Filip Forkapić u emisiji iscrpno govori i o najstarijim proizvođačima poljoprivredne mehanizacije, njihovim manifakturama i fabrikama u svetu i kod nas.

Takođe nas upoznaje sa istraživanjima koja prethode okupljanju predmeta, a koja podrazumevaju znanja i proučavanja kako iz istorije tehničkih nauka, mašinstva i poljoprivredne tehnike, tako i iz poljoprivrede i istorije.

U poslednjim bloku sa inženjerom Forkapićem razgovaramo o istorijatu Muzejskog kompleksa u Kulpinu i o mrežama i saradnji evropskih poljoprivrednih muzeja, njihovim naučno-stručnim skupovima na kojima Forkapić takođe učestvuje.

Autorka i urednica emisije: Drenka Dobrosavljević.

Emisiju Dijalog kultura možete poslušati odloženo na našem podcast servisu.

Tema: KVANTNA PRIRODA PRIRODE. 

Gost: prof. dr Tristan Hibš, sa Departmana za fiziku i astronomiju Hauard univerziteta u Vašingtonu i Departmana za fiziku PMF Univerziteta u Novom Sadu.

Razumevanje prirode kroz najznačajnije savremene teorije i saznanja o fizici elemenatrnih čestica jesu temat koji ćemo nastojati da obuhvatimo u dve emisije. Govoriće teorijski fizičar profesor doktor Tristan Hibš sa Departmana za fiziku i astronomiju Hauard univerziteta u Vašingtonu.

S pravom možemo reći da je profesor Hibš jednovremeno i sa Departmana za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Iako je u Americi od 1984, nikada nije prekinuo veze sa matičnim Univerzitetom i rodnim gradom, gde već nekoliko godina redovno drži blok-kurseve.

Njegova nedavno objavljena knjiga „Fundamentalna fizika elementarnih čestica“ u izdanju Univerziteta u Novom Sadu, izložena na više od 500 stranica, neposredan je povod emisijama sa profesorom Hibšom.

Prva emisija posvećena je: kvantoj teoriji i kvantnoj prirodi Prirode; ujedinjenosti relativističke i kvantne fizike; teoriji kvantne gravitacije; teorjiji stringova; idealu ujedinjenosti svega; fenomenu dualnosti viđenja iste stvarnosti, odnosno mogućnosti različitih opisa iste stvarnosti ili pojedinih njenih aspekata i, konačno, ili pre svega, interesuju nas pogledi na stvarnost samog Tristana Hibša i njegova sinteza kojom definiše komplementarnost najznačajnijih savremenih teorija i principa.

Na naše pitanje koje se odnosi na vremenski zatvorene putanje kojima se Tristan Hibš, između ostalog, bavi u poglavlju „Gravitacija i geometriacija fizike“ u knjizi „Fundamentalna fizika elementarnih čestica“, u emisiji on objašnjava: „Jedan od signala da je teorija gravitacije prilično drugačija od ostalih teorija kojima baratamo, pa je zato i malo teže da se spoji gravitacija sa ostalim silama, je upravo to da u opštoj teoriji relativiteta postoje diferencijalne jednačine koje mi treba da rešimo da bi se dobila određena rešenja i te diferencijalne jednačine su mnogo komplikovanije od diferencijalnih jednačina u drugim modelima kojima mi baratamo. Jedno od rešenja koje je našao Kurt Gedel je upravo takvo jedno rešenje u kojem postoje zatvorene putanje u kojima se čestica doslovno vraća u svoju sopstvenu prošlost. Te putanje zbilja izgledaju začudno i neverovatno, naravno, ali treba imati na umu da je reč o kosmičkim putanjama. Dakle, to je putanja koja bi za osobu koja putuje, recimo, tom putanjom, to trajalo kosmološki dugo vreme, ono otprilike život kosmosa, bilione godina, tako da to nije nešto realno što bismo mogli da iskoristimo pa da se vratimo u sopstvenu prošlost, ali, u svakom slučaju, postoje takva rešenja. I, čak je Gedel u tom svom začudnom rešenju, inače je bio matematičar svetskog glasa, pokazao strogo matematički da uprkos tome što postoje takve putanje koje su zatvorene u vremenu da nije narušena kauzalnost. Ja moram da priznam da nisam matematičar Gedelovog kapaciteta, tako da ne razumem sasvim njegove zaključke i njegov dokaz toga, ali, u svakom slučaju, rezultat je egzaktan, dokazao ga je matematički i mnogi drugi su to proverili i pokazali da jeste u pravu. I nije njegov model jedini takav. Postoje drugi modeli koji su kasnije otkriveni, postoji nešto što se zove Kerova geometrija, u kojoj postoje neke vrste crnih rupa koje rotiraju i onda u blizini tih crnih rupa postoji deo prostor-vremena gde, kada bi svemirski brod ušao u takav jedan rejon, blizu dovoljno brzo rotirajuće crne rupe, onda bi obišao tu crnu rupu i praktično izašao napolje pre nego što je ušao, tako da se dobijaju ti nekakvi vrlo začudni rezultati. Postoji još jedan sličan tip fenomena, to se uglavnom zovu crvotočine, wormholes na engleskom. To je mogućnost da se nađu veoma komplikovane geometrije prostor-vremena u kojem specijalna teorija relativiteta naravno više ne važi, ali opšta teorija relativiteta važi, i u tim specijalnim rešenjima postoje, da se tako izrazim, tuneli iz jednog dela prostora u neki drugi deo prostora tako da je dužina tog tunela mnogo kraća nego ako bih nekom zaobilaznicom kroz normalan deo prostora morao da odem odavde do negde drugde. I onda neki od fizičara, na primer Kip Torn, radio je na tome da iskoristi te takozvane crvotočine, te tunele kroz prostor-vreme, da ih opet tako mislenim ekperimentima izučava. Ništa od toga nije zbilja realno, nešto bismo mogli sad na brzinu da potvrdimo. Ne možemo u laboratoriji dovoljno velike i dovoljno brzo rotirajuće crne rupe da napravimo, ali, ako bismo mogli to da napravimo, pa bilo bi to ono što bismo zvali vremenska mašina, tako što biste mogli kroz taj tunel, kroz prostor i vreme, da se vratite u juče i kažete sami sebi: ’Nemoj da uđeš u tunel!“ I, naravno, tako se događaju paradoksi. Da li zbilja to dovodi do paradoksa ili ne, ima drugih fizičara koji o tome razmišljaju i time se bave, ja sam samo osećao odgovornost da studentima dam do znanja da takvih veoma začudnih stvari ima i da ljudi na tome ozbiljno rade.“

U narednoj emisiji profesor Hibš vodiće nas kroz svet elementarnih čestica. Tada ćemo se upoznati i sa njegovom biografijom.

Autorka i urednica emisije: Drenka Dobrosavljević. 

Emisiju Dijalog kultura možete poslušati odloženo na našem podcast servisu.