Срђа Трифковић: На крају крајева - Косовска православна црква

Србија признаје Косово 2010. и годину дана касније нормализује односе, а 2012. почиње формирање косовске православне цркве. Овај сценарио, по узору на Немачку, у интервјуу за франкфуртске Вести, предвиђа др Срђа Трифковић, угледни политички аналитичар из Чикага.

После Другог светског рата Савезна Република Немачка је територије источно од Одре и Нисе, које су од 1945. биле под пољском управом, третирала као део Немачке. То је чак било уграђено у члан 23 западно-немачког Устава. Међутим, канцелар Вили Брант је 1970. потписао уговоре о пријатељству с Пољском и СССР-ом којим је границу на Одри и Ниси признао као реалност која не може да буде мењана силом. Наравно, неизбежни следећи корак био је и формално признање те границе новембра 1990, после немачког уједињења, када је и укинут члан 23 Устава.

Каква је ту аналогија са Србијом и њеном јужном покрајином?

Очекујем да ће сличан сценарио садашња влада Србије применити на КиМ, премда у много краћем року. Прихватање Еулекса је еквивалент Брантовог прихватања де факто стања као непроменљивог. Бесконачни процес "приближавања Европи" ставиће и формално признање "Републике Косово" од стране Србије на тапет идуће, 2010. године. Ако ова влада још буде на власти, а с обзиром на стање у опозицији то, нажалост, није немогуће, упркос свим њеним лажима и промашајима, са сигурношћу можемо очекивати да ће до краја 2011. она прихватити "нормализацију односа са свим суседима" - како захтев за признањем зову бриселски званичници - као тобоже болну, али неминовну жртву коју треба принети на олтару евроинтеграција. Наравно, за све ће опет ретроактивно бити крив Слободан Милошевић.

Како би се у том случају поставила Српска православна црква?

Како ће се СПЦ поставити зависи у највећој мери од тога да ли ће патријарх Павле поживети још коју годину - у ком случају остаје статус кво, што је тренутно најмање зло - или ће доћи до избора новог поглавара СПЦ. Ако се деси ово друго, веома је могуће да кормило преузме она струја у епископату за коју су протеклих месеци тако интензивно лобирала државна руководства Србије и Републике Српске. Не треба затварати очи пред чињеницом да, што се КиМ тиче, та струја изражава спремност на сваки уступак, под изговором потребе да се "спасе шта се спасти може". Њена крајња "флексибилност" испољена по питању обнове светиња заснива се на ставу да је битно да Срби задрже Косово у метафизичко-духовном смислу, а физички посед и политичко устројство је световна, пролазна ствар.

Какав је то приступ?

Ово сматрам за веома опасан приступ, који представља управо оно шта би српски непријатељи желели да СПЦ заступа: Ето вама трансценденције и духовности до миле воље, држите ви небеско Косово чврсто у оквирима небеске Србије, само не ометајте Еулекс и институције приземне косовске државе, већ сарађујте са њима. Та ионако су пролазне, данас јесу, а сутра (или за 500 година) више нису! Потом би било пуко питање времена када би шиптарски властодршци захтевали формалну промену назива јурисдикције, по узору на Дедеићево предузеће на Цетињу. Они већ увелико српске светиње третирају као "косовске", у чему их подржава Запад. Први корак, недуго после размене амбасадора са Београдом негде 2012, биће захтев за прекрајањем епархија и успостављањем "архиепископије косовске" чије би границе биле истоветне "државним".

Какав ће бити однос Приштине према СПЦ?

Крајњи циљ Приштине јесте успостављање "Косовске православне цркве " уз налажење макар симболичног броја српских свештеника и једног или два јерарха спремних да и то прогутају у име "опстанка" јер ће прећутна, али јасна претња шиптарских власти бити да несарадња повлачи коначни нестанак. Чућемо тада и аргумент да су Грци такође подељени у више јурисдикција детерминисаних политиком (Цариград, Атина, Никозија, Јерусалим), што им не мења ни духовни, ни културни идентитет.