Наука анализира српску дипломатију: Титово и данашње време

БЕОГРАД - Спољна политика бивше Југославије била је врло успешна, вођена је с визијом, а почивала на доброј стратегији и професионалним кадровима, истакнуто је данас на трибини "Српска дипломатија у периоду од 1941. до 1991." одржаној на Факултету политичких наука.

Бивши лидер комуниста и доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито био је у спољној политици најдалековидији, па се може рећи да је Титова дипломатија била сам Тито, изјавио је бивши амбасадор СФРЈ у САД, сада председник Европског покрета у Србији Живорад Ковачевић.

Клица раздора у њедрима

Према његовим речима, југословенска дипломатија је много полагала на припреме амбасадора који широм света представљају земљу, а најбољи кадрови били су до средине седамдесетих година 20. века, када почиње суноврат с увођењем републичког кључа, што се може поредити с партијским кључем који се данас примењује.

Титова дипломатија била је у почетку просовјетска, потом самостална, а показало се да је деловала амбициозно и професионално и зато је била цењена и слушана у свету, навео је Ковачевић истакавши да је преко покрета несврстаних била и глобално оријентисана.

Велика грешка Титове дипломатије, био је прекид односа с Израелом, што је био исхитрен потез на захтев Арапа, сматра Ковачевић, према коме је југословенска спољна политика била уравнотежена и доприносила стварању све боље слике о земљи у свету.

Он је подсетио да је Титова дипломатија деловала у време биполарне поделе света истакавши да је Тито био потребан САД и да се зато није доводила у питање југословенска самосталност.

Растакање Југославије почело је још у Титово време и он је главни кривац што није извршена економска и политичка демократизација земље, већ се клица раздора развијала у њеним недрима, казао је Ковачевић.

Државничка далековидост

"Једна од највећих предности Титове дипломатије био је пажљив рад с кадровима које је 'градила' деценијама и није бирала на основу случајне партијске комбинаторике", рекао је историчар Предраг Ј. Марковић.

Према његовим речима, друга предност је била озбиљна државна администрација која је пажљиво припремала све акције.

Притом је била пресудна Титова способност да осети светску плиму и осеку и чак предвиди одређени правац развоја догађаја, што га сигурно чини једним од највећих државника 20. века, казао је Марковић.

Титов највећи потез био је раскид са Стаљином 1948., када је СССР на ивици рата с Америком, што значи да је умео да одигра карту пре него што је могао да зна како ће да искористи ситуацију, а то показује да је имао невероватну моћ сналажења у светској дипломатији, навео је он.

Спољна политика бивше Југославије, како је истакао, "била је већа од државе коју је представљала, па је тако Немачка педесетих година 20. века била спољнополитички патуљак у односу на Титову дипломатију".

Марковић сматра да садашњој дипломатији недостаје способност да препозна шансе у међународним оквирима, али да у њој не би смело да буде догматских предрасуда које је имао Слободан Милошевић или националистичких предрасуда које данас имају поједини политичари.

Вешто између Истока и Запада

Некадашњи амбасадор СРЈ у Словенији, професор београдског ФПН-а Иво Висковић је нагласио да је југословенска дипломатија била успешна јер је остваривала два најважнија задатка спољне политике: да омогући владавину онима који је креирају и људима да живе све боље.

Тито и његови сарадници вешто су водили политику између Истока и Запада и, упркос чврстим идеолошким уверењима, радили су то промишљено, а свет сагледавали реално, тако да су извукли максимум, оценио је он.

Главна основа и потка Титове спољне политике било је спајање борбе за мир са борбом за социјализам, јер је владало уверење да Југославија као земља ван источног лагера треба да на то утиче.

Суноврат доласком републичких кадрова

Што се тиче тврдњи да су српски кадрови били потиснути у Титовој дипломатији, Висковић је навео да је до средине седамдесетих било осам шефова дипломатије из Србије.

Неки од њих као Прица, Вејвода и Велебит нису били Срби, али су живели и радили у Србији, али нису деловали национално, јер су веровали у спој различитости и јединство земље. С друге стране, у оптицају је била и теза да су српски кадрови доминирали у југословенској дипломатији, што се не може доказати, јер су постојале разлике у зависности од периода, казао је он.

Према његовим речима, до краја шездесетих и уклањања тадашњег шефа ДБ-а, Александра Ранковића, сви кадрови у дипломатији били су југословенски, а после 1971. године и усвајања амандмана на федерални Устав, у креирању спољне политике јача и потом доминира утицај република.

Висковић је подсетио да је до тада обавештајна служба Титове дипломатије поседовала прворазредне информације и сматрана за једну од десет а, по некима, чак и пет најбољих у свету.

Суноврат је почео када су републике почеле да гурају властите кадрове и дипломатију, тако да се с Титом код нас завршило државништво, оценио је Висковић.

Сви учесници трибине сагласни су да је Титова унутрашња политика била лоша јер је робовао комунистичком образовању и идеологији и није био спреман за промене и увођење вишепартијског система.