Изложба о Војиславу Илићу у библиотеци Матице српске

Поводом 150 година од рођења песника Војислава Илића библиотека Матице српске припремила је изложбу која ће бити отворена од 8. фебруара до 12. марта. У  просторијама Матице српске биће изложена бројна издања Илићевих песама, као и избор литературе о његовом стваралаштву.  

У пратећем каталогу изложбе објављени су одломци  из текстова које су о Илићу и његовој поезији написали песников брат Драгутин Илић и супруга Зорка Илић, као и критичари и писци Љубомир Недић, Милан Савић, Марко Цар, Бранислав Нушић, Јован Дучић, Светислав Стефановић, Јован Скерлић, Тодор Манојловић, Сима Пандуровић, Вељко Петровић, Момчило Настасијевић, Велибор Глигорић, Зоран Мишић, Миодраг Павловић, Милорад Павић, Иван В. Лалић и Љубомир Симовић.  

Ауторке изложбе и каталога су Ивана Гргурић и Силвија Чамбер.    

Војислав Илић се родио1860. године у Београду у породици песника и политичара Јована Илића чији је дом на Палилули био стециште књижевника и интелектуалаца оног времена.

Ометен болешћу и српско-турским ратовима, Војислав је школовање напустио рано и образовао се углавном код домаћих учитеља. Прве песме, у духу Змаја и Јакшића, написао је још као дечак, али је убрзо, захваљујући очевој библиотеци и руским официрима преко којих се упознао с руским језиком и књижевношћу, међу светским класицима пронашао нове поетске узоре.     

Прву збирку поезије Песме објавио је 1887. године, а другу, под истим називом, две године касније. Сарађивао је с готово свим значајним листовима и часописима свог времена и до смрти (1894) био активан друштвени и политички сатиричар.    

Поезија Војислава Илића је у развоју српског песништва изазвала "праву малу револуцију" (Ј. Скерлић). Подређени лепоти и складу, занатски беспрекорни, "суздржани" и "господствени" (З. Мишић), Илићеви стихови су били или високо цењени или оспоравани због угледања на стране узоре, недостатка осећаја, имагинације и спонтаности.   

 У историји српске књижевности Војислав Илић заузима место међу најзначајнијим песницима 19. века и важи за "далекосежног реформатора српског стиха" (И. В. Лалић), "оснивача српске модерне поезије" (М. Павић) и песника с којим се српско песништво "уздигло на нови културни ступањ" (В. Глигорић).