Међународни дан писмености - 900 милиона неписмених у свету

Међународни дан писмености обележава се данас, а подаци говоре да број неписмених људи на планети није занемарљив, има их више од 862 милиона, док је у Србији око 1,35 милиона становника "без дана школе", или са неколико разреда осмолетке.

Организација УН за образовање, науку и културу (УНЕСКО) прогласила је 8. септембар за Међународни дан писмености 1967. године, са циљем да се истакне важност читања и писмености у животу појединца и друштва у целини.

Генерална скупштина УН је прогласила 10 година писмености за период 2003-2012, а према подацима УНЕСКО-а и других међународних организација, попут Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), од укупног броја неписмених у свету две трећине су жене, а 113 милиона деце.

Подаци УНЕСКО-а из 2006. године говоре да 75 одсто неписмених становника живи у подсахарским земљама, где женска деца уопште не иду у школу, а следе југозападна и источна Азија и арапске земље.

Према подацима ОЕЦД-а, у развијеним земљама највећи број становника има средњу школску спрему (од 47 одсто у САД, до 61 одсто у Аустрији).

Образовање, односно пуна писменост одраслог становништва, и данас је у развијеним земљама једна од основних тема, јер глобализација светске економије захтева писмене раднике, односно преовлађујући је број радних места који траже добро обучену и образовану радну снагу.

У Србији је међу образованим становништвом највише оних са средњом школом, док је са високим образовањем свега 6,5 одсто грађана. Последње ПИСА истраживање показало је да су наши ученици на зачељу листе, јер показују само енциклопедијско и нефункционално знање.

До половине прошлог века концепт писмености подразумевао је елементарну аналфабетско-језичку и математичку оријентацију, а то значи основно савладавање вештина читања и писања.

Од 1964. развија се нови приступ, односно функционално описмењавање и писменост, а основу оваквог концепта чини однос између писмености и привредног развоја.

Према дефиницији Пројекта међународне писмености одраслих (ИАЛС) писменост се данас дефинише као: прозна писменост (разумевање и коришћење информација добијених из текстова), документациона писменост (информације које се налазе у различитим формуларима) и квантитативна писменост (разумевање, на пример, извештаја о стању на рачуну у банци, одређивање пореза, камата и др.).

У најновијем истраживању Пројекта ИАЛС-а обухваћено је шест земаља ОЕЦД-а: САД, Канада, Немачка, Холандија, Шведска и Швајцарска.

Установљено је, на пример, да највиши ниво писмености имају Швајцарци - 35 одсто, а да за њима следе Американци са 20 одсто. По обухваћености становништва образовањем после обавезног школовања, на првом месту су САД и Јапан са 96 одсто, а следе Швајцарска са 82 одсто и Аустрија са 79 одсто.

Крајем 20. и почетком 21. века на светску сцену ступа такозвана нова писменост, односно информатичко описмењавање, експлозија нових форми комуникација у врло кратком временском периоду.

Ту предњачи развој онога што се назива "Мас селф комуникејшн" (МСЦ), односно Масовна индивидуална комуникација. Технички гледано, МСЦ је интернет, али исто тако и свет комуникације мобилним телефонима.