Radosna vest!

Konačno posle višekratnih odlaganja u petak 8 maja, u predvečerje Dana Evrope, u 20 i 15 počinje emitovanje serije emisija „Naši stranci“. Prethodnih 8 godina upoznala sam i gledaocima predstavila sedamdesetak ljudi. U prvoj emisiji nove serije podsetićete se nekolicine. Neke srećete na ulici, a njih troje su se preselili u večnost.

Ta odrednica, možda najbolje pristaje našoj snahi, Francuskinji Madleni Stevanov, odrasloj u profesorskoj porodici u Alzasu kao Madeleine Sharlier. U vreme kad je Madlen završavala gimnaziju doktorska znanja iz pravnih nauka u Klermon - Feranu (Clermont- Ferrand) sticao je stipendista franucske vlade, Subotičanin, Miloš Stevanov. Prvi susret u studentskom restoranu bio je odlučujući. 1944.godine u trenutku kad je na univerzitetu završila filozofiju Francuskinja Madlen se udaje za Vojvođanina Miloša. U proleće 46. godine porodica Stevanov je došla u Jugoslaviju. Miloš je u naručju nosio jednogodišnju kćer Marinu, a Madlen je u stomaku nosila Danicu. Do 52. godine u porodicu Stevanov stigli su i Mišel i Ljiljana. Tu se zaustavila. Nije joj se ostvarila želja da ima šestoro dece. Madlen je u početku živela sa svekrvom i svekrom. „Očito sam bila jako zaljubljena kad sam iz Pariza došla u Suboticu, najveće selo u Evropi da živim u kući nedaleko od groblja. Bila sam jedina Francuskinja u Subotici i morala progovoriti vaš jezik“ objašnjavala je šeretski, šarmantno kotrljajući svoje r. Pročitala je sve knjige na francuskom u subotičkoj biblioteci.

Kad su njena deca malo poodrasla, Madlen je tuđe mališane, kasnije i studente fakulteta učila svom maternjem jeziku. Nakon penzionisanja počela je da prevodi romane. Od 85. do 95. godine Madlen Stevanov je prevela osam romana, jednog od najznačajnijih srpskih pisaca, Aleksandra Tišme. Zahvaljujući Madleni „Upotreba čoveka“, „Knjiga o Blamu“ stigli su do francuskih čitalaca i pomogli da Aleksandar Tišma postane naš prvi pisac sa visokim francuskim priznanjem Vitez umetnosti književnosti.

Naš stranac dr Džonatan Orabona Bobo Soki Harding je bio vitez ženskih srca. Svoj život je počeo i završio u državi Sijera Leone..Po predanju zapadna obala ekvatorijalne Afrike  ime je dobila kad su prvi Evropljani otkrili taj deo zemljine kugle. Polovinom petnaestog veka portugalski moreplovac Pjedro de Sintra  tu je brodom doplovio i umoran od napornog i dugog puta noćnu grmljavinu pomešao je sa rikom lavova. U državi Sijera Leone  (Serra Leoa), na portugalskom planini lavice, nema lavova. Ako se izuzmu tri  u grbu, jedan u imenu, a i novac se zove po lavu. Za jedan evro dobija se pet hiljada leona-lavova…

Naš stranac posle rođenja nije dobio lavove. Tamo nije običaj da se deci kraj uzglavlja ostavlja novac. U Africi se deci daju brojna imena. Džonatan je ime dobio na krštenju, tetka mu je podarila ime Orabona, Bobo označava brojnu porodicu. Soki je ime dede, a deda nije bio makar ko. Kao poglavica je vladao selom i imao 38 žena. O tome malo kasnije… A Harding? E to ime je dečakov otac dobio od poočima Hardinga, jednog od potomaka osnivača glavnog grada države, Fritauna. “Freetown”, u prevodu sa engleskog slobodan grad, osnovali su afrički robovi, rođeni u Americi. Oni su krajem devetnaestog veka dobili slobodu i iz Novog sveta vraćeni u Afriku. Ti “Amerikanci “ i “Kanađani” su za svoje sunarodnike bili gospoda. Doneli su običaje, znanje i ponašanje belih ljudi. Sokijev otac je postao pomorski inženjer uz finansijsku pomoć gospodina Hardinga.

 Posle završetka srednje škole Soki je sa grupom svojih vršnjaka 1961. godine, nekoliko meseci pošto je zemlja od Britanije dobila nezavisnost, došao u Jugoslaviju. Baš u to vreme u Beogradu je održan prvi Samit nesvrstanih. Soki se celog života sa poštovanjem i ljubavlju sećao Tita i prijema na Belom dvoru.

Raspoređen je da u Zagrebu studira medicinu. U svetu naših stranaca važi pravilo da je dobra vest da vesti nema. No news is good news. Na kraju studija Soki je dobio vest. Naravno lošu. Kad je pročitao da je izgubio oca pao je u depresiju. Kolega psihijatar ga je poslao na rad u Vukovar. Ispostavilo se da je Vukovar za Sokija lekovit grad. Tu je sreo Svetlanu…Odmah je otišao u miliciju da prijavi da se on lekar zagledao u mladu devojku, šesnaestogodišnju Svetlanu. Svetlana je pretila da će se ubiti, ako joj ne dozvole da se uda za doktora Sokija. Sedamdeset pete su se venčali. Dobili sina Džona. Dr Soki se poslom preselio u Karavukovo, kraj Odžaka u Vojvodini. Tu proradila dedina krv. Svetlana nije htela da trpi izlete poglavičinog unuka. Sa sinom Džonom se vratila u Vukovar. Kad je porastao dečak Džon je postao vojnik. Crnac u srpskoj vojsci. Neki UNPROFOR-ci ga sreli. Nisu mogli da veruju da ne zna engleski. Sad zna. Sa majkom Svetlanom je otišao u Kanadu. Oženio se. Ima dva sina. Aleksandra i Stefana. Uvek kad ih je pominjao deda Soki nije uspevao da sakrije suzu u oku.

Svetlanu Soki nikad nije prežalio mada se ponovo oženio i dobio drugog sina Džonatana. Kad sam poslednji put srela dr Sokija sin Džonatan je bio student ekonomije u Subotici, a dr Soki, novopečeni penzioner je putovao u banju. Potom se vratio kući. U prvu domovinu. Čoveka mekog srca vukla je želja da se posle četiri decenije provedene u Evropi vrati korenima. Želeo je da pomaže ljudima u državi svoje mladosti. Planirao je da još koju godinu radi kao radiolog. Ovu dijagnostičku i intervencijsku metodu je specijalizirao u Novom Sadu kod doktora Dedića… Inače narušenog zdravlja, Crni Lala je u dalekoj zemlji ubrzo skončao. Sa nešto više od šesdeset godina. Njegovi susedi u Sijera Leoneu su smatrali da je umro u dubokoj starosti. Tamo muškarci žive prosečno 38, a žene 43 godine.

Kristina Tarko je za pojmove Poljske umrla mlada. Posle smrti majke Helene otišla je u rodni Krakov da reši nasledstvo i iznenada umrla. Od iznenadne, galopirajuće leukemije. Njena majka iako Austrijanka, poreklom iz bečke porodice Šmit, rat je provela u nemačkom radnom logoru. Da je svako vreme i mesto pogodno da se rodi ljubav dokazuju brakovi nastali od logoraških skrivenih pogleda. Po završetku rata Helena se udala za logoraša Antonija Riharskog ( Richardski), a njena rođena sestra takođe logorašica, Genoveva, se iz Nemačke doselila u Srbiju. Udala se za bivšeg logoraša Ahmeda Fejzovića. U Požarevcu je rođen Aleksandar Antonijević već deceniju prvak baleta u Torontu.Iz drugog braka u Novom Sadu ima sina Janoša Tarka,slikara.O njemu će se još čuti...

I o „Našim strancima“.