Danas Beograd žali, Srbija se oprašta od Brisa Tatona, a ja se stidim što emisija „Naši stranci“, projekat koji radim skoro deceniju, nema značajniji uticaj. Pre dve nedelje gost emisije „Naši stranci“ bio je David Vione, Francuz, naš zet. K nama je došao jula 99. godine, odmah posle bombardovanja. Kad se sa prijateljicom Majom tih dana našao u  kafiću sevnule su vrele reči, umalo i hladne oštrice noža. Naime, nepoznati rodoljub nije mogao da podnese da neko govori „agresorski“ jezik, a Maja i David su se sporazumevali na engleskom. U međuvremenu je David oženio našu Jelu Vergić, sada Vione. Nekoliko godina su živeli u Francuskoj i rešili da se vrate u Novi Sad. Trenutno je David u Lionu. Polaže ispite na informatici. Sigurna sam da će nam se vratiti, ali slutim da će mu duša malo zepsti. Nije lako biti stranac u zemlji iz koje  se tvoj zemljak vraća u kovčegu.

Jedan od „Naših stranaca“, lektor na univerzitetu u Beogradu, ovih dana na moje pitanje: „Kako ste“- odgovara - „Dobro. Malo sam se pritajio. Izlazim tek kad moram. Pribojavam se Beograda.“

Bože, zar je to moralo stići grad čijim smo se kosmpolitizmom ponosili?

Kad sam početkom 2001. godine za Televiziju Novi Sad počela seriju emisija „Naši stranci“ želela sam što više ljudi „izlečenih“ od ksenofobije, koju sve vreme osećam u svom narodu godinama uljuljkivanom u paklenoj ideji da je najbolji, najpravedniji, najpametniji, najčestitiji, stradalnički, a nebeski. Danas slušam dva, mlada čoveka, voditelja nekog beogradskog radija. Upadaju jedan drugom u reč tvrdeći da je lek za opaku bolest kazneni sistem i višegodišnje kazne. Ne razumem se u pravosuđe i ne bih da sudijama došaptavam visinu kazne. Možda i su i oni žrtve osećanja da smo, kao narod, nepravedno kažnjeni, jer smo se za pravdu borili, pa pojedince štite koliko mogu, svojom ili voljom vlasti..

Dakle, ne znam zašto ovakve, a ne drugačije kazne, ali znam da se bolest ne leči kaznom. Ksenofobični su mladi ljudi rođeni u vreme kad je naš vođa saopštio da „umemo da se tučemo, ako već ne znamo da radimo“. Onda su počeli ratovi u koje su očevi dečaka, upravo optuženih za huliganstvo, odlazili sa pozivom na vojnu vežbe. Neki se nisu vratili, a mnogi su iz rata došli sa gorkim ukusom razočarenja i svoje sinove i kćeri podizali tumarajući u očajnom beznađu i besperspektivnosti. Na moj narod se sručio bes čovečanstva, a vođe nisu bile kadre da objasne našu ulogu u ratovima, koje jel da nismo ni vodili. Za ponešto je optuživan Milošević, čini se, najviše što nije pobedio. Nikad se nismo suočili sa svojom krivicom. Naša politika se nije odrekla snova prošlosti.Istoričari kažu da je taj gubitnički osećaj vodio Nemce iz prvog u novi svetski rat.

 Idemo li mi u novi rat? Jesu li u pravu oni što su govorili da će kad se obračunamo sa Slovencima („austrijskim konjušarima“), Hrvatima(„ustašama“), Bosancima („mudžahedinima“), Albancima („šiptarima“), kad nam neopravdano i ničim izazvano ode drugo oko u glavi-  dakle, da će se kad sve završimo, na kraju  rat vratiti kući?

 Sad deca rođena pre dve decenije, vaspitavana u domovima gubutnika, obrazovana u konfuznom školskom sistemu pokušavaju da „pravdu uzmu u svoje ruke“. Traže „pravdu za Uroša“, nesretnog mladića, koji smatra da je navijač protivničkog tima legitimna meta, pa mu može staviti baklja u usta. Ko se još seća pilota naše armije, koji je protivtenkovskom đuladi pripucao na mališane na livadi, a kad su ga pitali zašto – branio se da je mislio da je njegova letilica sa one strane Dunava. Znači, tuđa deca su bila legitimne mete, bezmalo neprijateljski tenkovi.

 U bitci za Kosovo stradala Američka  ambasada. Poginuo mlad čovek. Niko nije odgovarao za njegovu smrt.

 U Novom Sadu u gradskom prevozu prebijen Mađar. Usudio se da govori maternji jezik. Miladin Kovačević, naš nacionalni heroj, dobio je rezervni pasoš Srbije da bi pobegao iz Amerike pošto je junački do komatoznog stanja prebio Amerikanca. Pasoš nije dobio od radikala, mada su ga oni uveli  da se šepuri po Skupštini Srbije. Posle smo još dali milion dolara da država plati odštetu za Miladinovo siledžijstvo. To je naša sudbina. To je rezultat naše politike.

Ko su mladi ljudi, koji netolerantnost kriju iza broja  1389? Naša deca. Ko su mladići i devojke koji misleći da su „Obraz“ Srbije prete drugačijima , a zaboravljaju da bogoljubivi ljudi spremno okreću obraz čekajući novi udarac?  Naša deca. Ko su pripadnici „Nacionalnog stroja“ koji jednom prekidaju skup antifašista, a drugi put takvu kolonu kamenuju. Naša deca, koju odrasli  krišom podržavaju, a onda se na njih obruše. Prete im zatvorima, kažnjavaju. Žao mi je tih mladih ljudi. Zaista žao. Mada seju strah pa i smrt i oni su žrtve. Žrtve sistema, koji ne ume da se suoči sa prošlošću i iz prošlosti iskorači.

A ja, šta ja mogu da radim? Nisam Tomas Man, a volela bih da imam bar malo njegove harizme i intelektualnog uticaja. Ostaje mi da dokle god budem mogla, pravim emisiju koja leči bolesni um. U emisiji će carovati njegovo visočanstvo Čovek crni i beli, Evropljanin i Azijat, Francuz, Australijanac, Kamerunac, Nemac i Kinez, pravoslavac i katolik, musliman i protestant...

Bogatstvo različitosti meni prija. Često kažem da nisam mogla naći bolji posao od onog u Televiziji Novi Sad u koju svakog dana, meni na radost, ulazi bar osam nacija.