Sanja Silver nežna, krhka, tiha, skromna, ljupka izuzetno inteligentna žena u svom neobičnom ��ivotopisu beleži niz ekstrema. Novosađanki Sanji Silver domovina je svet. Sanja odlično govori pet jezika-maternji mađarski, očev srpski, muževljev ruski, ljubav svoje mladosti kineski i svoje zapadnjačko nadahnuće engleski. Sanja se ne seća oca. Imala je tek tri meseca kad je Branislav iznenada umro od upale pankreasa. Sanju su podigle baka i mama Rozalija, profesorka istorije.

U tinejdžerskim godinama Sanja je poželela da upozna istočne civilizacije i jezike. Nekako baš u to vreme u Beogradu, na Filološkom fakultetu, otvorene su katedre za japanski i kineski jezik. Odabrala je kineski. Na drugoj godini studija Sanja je od pokrajinske Vlade dobila stipendiju za učenje jezika u prijateljskoj kineskoj provinciji Đi Lin,na severoistoku Kine. Sanja je bila jedini student sa naših prostora. Kina je u to vreme bila prilično zatvorenu prema svetu. „Tamo kao da je vreme stalo.“ –priča Sanja. Komunistička tradicija je određivala ponašanje i oblačenje ljudi. Kad su je kolege pozvale na ples, zaprepašćeno je konstatovala da valcer igraju u odelima iz vremena Mao Cetunga, uniformama narodno- oslobodilačke armije Kine, vojske koja će ovog leta proslavti 80 godina… Iz komunističke Rusije, iz Volgograda, nekadašnjeg Staljingrada, na Sanjin univerzitet je došao profesor istorije Abram Serebrenij. Naša Sanja je svojom pameću, elokvencijom i znanjem osvojila Rusa. Kad se vratio kući sinu je pričao da u Kini studira simpatična Jugosolvenka. Dogodine je na isti univerzitet u Kini na studije stigao Serebreni mlađi. Po očevom savetu Dimitrij je potražio Sanju. Počelo je druženje, rodila se ljubav.

Sanja je šarmirala i Kineze. Oni su našu Sanju često zvali u svoj dom.Kako su retki domaćini koji su govorili engleski morala je brzo učiti. Upijala je jezik. Ubrzo je u javnosti „glumila“ Kineskinju. U muzeje, galerije, pozorišta ulazila je po dvostuko nižim cenama. Naime u Kini, kao i svim zemljama komunizma, važe dvostruke cene. Stranci plaćaju više od domaćina Kineza. Studentkinja Sanja je tako dobro govorila jezik da su Kinezi mislili da je nacionalna manjina sa zapada Kine, gde ljudi nisu kosooki. Za pet godina, na dva kontinenta i dve zemlje Sanja Brankov je završila dva fakulteta. U najmnogoljudnijoj zemlji sveta diplomirala je kineski, a u domovini je polagala ispite na beogradskom Filološkom fakultetu i dobila diploma profesora engleskog jezika. To joj je otvorilo vrata hotela Šeraton. Do 1985. godine hotel je bio državni i nosio ime najveće građevine sveta Velikog zida. Tada je američka kompanija Šeraton od Kine kupila hotel i postojećem imenu dodala Šeraton. Bio je to prvi hotel neke zapadne kompanije u Kin u kome su odsedali privrednici, turisti iz Evrope i Amerike. Trebalo se sporazumevati s gostima... Naša Sanja je osoblje hotela“ Veliki zid Šeraton“ učila engleski jezik.

Tu u Pekingu Sanja i Dimitrij su jedno drugom rekli sudbonosno da. Sanja je želela venčanje u ambasadi naše zemlje. Službenik je imao volju, ali ne i ovlašćenja. Zato su se mladi venčali na teritoriji koja pripada Rusiji, u prostorijama ogromne ruske ambasade u Pekingu. Sanja je mogla je da bira da li će se venčati 29. ili 31. janura. Odlučila je da se ne uda na svoj rođenda i svadba je održana u ponedeljak 31.januara 1994.godine. Prezime Brankov Sanja je zamenila za Serebrenaja, što u prevodu znači srebrna. To je bila druga promena imena. Naime, kad je stigla u Kinu domaćini u je „krstili“ Sa Nja Blan Ku Fu i to, naravno, pisali kineskim karakterima. Kinezi ne koriste naše pismo.

Našim slovima se ne piše ni na Tibetu, na krovu sveta, jednom od najnepristupačnijih i najskrovitijih područja naše planete. Mada je i tada Tibet bio zatvoren za turiste Sanja je uspela je da sa kolegama studentima, Japancima, poseti Tibet. Sanja je na Tibet putovala avionom. Kad je stupila u Lasu, grad na visoravni sa najvećom nadmorskom visinom na svetu „osećala se kao da je na mesecu“. Sa pet kilometara iznad nivoa mora Tibetanska ravica je viša od najviših planina u ostatku sveta. Tamo je vazduh razređen i u njemu nema dovoljno kiseonika. Mladi turisti su uspeli da dođu do hramova- riznica, u kojima se čuvaju drevni tibetanski zapisi o nauci, kulturi. S Tibeta je ponela mir, neobjašnjivu energiju i fasciniranost tim izolovanim delom zemljine kugle, u kome se potpuno samostalno razvijala jedna od najvećih i sigurno najinteresantnijih svetskih civilizacija.

Posle osam godina provedenih u Kini Sanja i Dimitrij su odlučili da promene mesto života. Kod nas je bio rat, za Mitjinu domovinu Sanja nije dobro savladala jezik… Odlučili su da idu na kraj sveta, na Novi Zeland, egzotično ostrvlje, Aotearoa što na jeziku maora pra- stanovnika Zelanda znači "zemlja dugog belog oblaka". Nije im bilo lako. Tamo su stigli sa dva kofera. Nisu imali posao. Nikog nisu poznavali. Polako je krenulo. Zaposlili su se, stekli prijatelje. Konstatovali da je Novi Zeland uređena zemlja u kojoj se hoda naglavačke, što bi Britanci rekli down under. Kako Zelanđani nisu uspevali da izgovore prezime pridošlica Serebrenih u Sanjinoj trudnoći porodica je registovala novo prezime. Sad su Silver. Novi Zeland je poljoprivredna zemlja i nema dovoljno posla za viskoko obrazovane stručnjake. Dimitrij je ostao bez posla.

Na drugi rođendan Griše, Gregorija njegov otac Dimitrije dobio je primamljivu ponudu za posao u Sidneju. I tako posle sedam godina Novog Zelenda Silveri su opet pakovli kofere i selili se. Oni su slučajno prošli tipičan put doseljenika. Da bi se dobilo državljanstvo dovoljno je tri godine živeti na Novom Zelandu, a odatle se može u Australiju, Ameriku..Sanja priča da je zato Novi Zeland za mnoge čarobni ključ za ulazak u Australiju, koja sa Zelandom funkcioniše kao jedna zemlja. Novozelanđani ljubomorno čuvaju svoj identitet. Baš kao i Gregori. Iako je bio sasvim mali kad je sa roditeljima napustio Novi Zeland Gregori se nikad nije pomirio sa odlaskom. Ponosan je što je kivi. Ne voćka, već ptica. Kivi je mala, okruglasta ptica. Živi samo na Zelandu. Nije letačica. Nema šuplje kosti. Ptica je ime dobila po onomatopejskom pištanju. Četiri miliona stanovnika Novog Zelenda baš kao i Gregori sebe smatraju Kivijima i žale što je ptica na pragu izumiranja. Gregori planira da se kad dođe vreme za studije vrati na Novi Zeland i tamo ostane. Ko zna šta će biti za nekoliko godina.

Griša je sada u školi. Sanja radi u svojoj kancelariji ombusmana u australijskoj državi Novi Južni Vels. Voli svoj posao. Kaže da je interesantan. Bavi se slobodom informacija i žalbama u državnim službama. Reč ombusmana se u Australiji poštuje. Kad uoči nepravilnost ombusman može da preporuči izmenu odluka, isplatu odštete.Kad je pre nekoliko godina posle opsežnog istraživanja naša Sanja zaključila da je država pogrešila Australija je oštećenom građaninu isplatila 300 hiljada dolara. Oštećena porodica je bila presrećna što je mogla da sačuva svoju kuću. I Sanja se radovala. Posao joj pruža mogućnost da oseti da radi nešto korisno i pomože ljudima. To je ispunjava zadovoljstvom. Nije joj teško da radi ceo dan. Vraćajući se sa posla kući, nedaleko od nacionalnog parka, Sanja je dva puta na ulici susrela kengura, endemsku životinju Australije. Procenjuje se da na dugo nepoznatoj južnoj zemlji, koja je na latinskom Terra australia incognita živi 50 miliona kengura. Nisu kenguri svete krave Australije, ali ipak 20 miliona stanovnika poslednje otkrivenog kontinenta, baš kao i Sanja, mirno čekaju da se kengur skloni s puta... Veruje se da su ove životinje dobile ime zbog nesporazuma. Kad se moreplovac i istraživač, Džejms Kuk ( James Cook)1770. te godine nasukao na obali Australije ugledao je neobične torbare i upitao kako se te životinje zovu. Domaćini, starosedeoci, naravno, nisu razumeli engleski. To su rekli na svom jeziku. Kenguru na jeziku Aboridžina znači- ne razumem. Mi Evroljani od tad tako zovemo simpatične biljojede… Porodica Silver je već osam godina u Australiji. Oni se sasvim uklapaju u pravilo da stanovnici tog kontinenta potiču iz sto nacija. Pre sto godina četriri petine Australijanaca bili su poreklom sa britanskog ostrva. Australijsko prostranstvo za jedan vek naselilo je tako mnogo ljudi sa drugih prostora da Britanci sada čine manje od četrvtine populacije. Bar jedan roditelj svakog četvrtog Australijanca je došao sa koferima, a pretci mu počivaju negde daleko. Sve govori da je Australija zemlja dođoša u kojoj za svakog ima mesta. Liči li Vam to na Vojvodinu?

Pitala sam Sanju gde je njena kuća, a ona odgovorila da je dom tamo gde ste odrasli, ali i tamo gde podižete dete, pa je čovek podeljen među svetovima kojima pripada.