Блог емисије Наши странци

Dragi moji, hvala Vam što me podržavate,što "Naše strance" volite i gledate. Takve prijatelje imam zato što  sam  ih oduvek želela. Sledeći put ću pisati kako uživam dok čitam vaše sugestije, pohvale i kritike. Večeras povodom velikog  praznika naših suseda evo Mahmuda, našeg zeta koji je kumovao više puta. Mnogi ga zovu kume, pa je  baš naš...
Život našeg stranca dr  Mahmud   Al Dagistanija  počinje  u kolevci civilizacija u Damasku, glavnom gradu  današnje Sirije.  Stanovnici Damaska se ponose dugom tradicijom svoga grada. Sa  pet hiljada godina neprekidnog trajanja  Damask je  najstariji  kontinuirano naseljeni grad na svetu.  Stanovnici Damaska su s pijetetom sačuvali  staro jezgro  grada u kome su živopisni tragovi  prošlih vremena.
-Sećam se bazara u centru grada, koji neodoljivo podseća  na prizor iz pripovedaka, koje Šeherezada svakog dana pred spavanje  svom caru Šahrijahu  priča hiljadu i jednu noć.  Bazar nikog ne ostavlja ravnodušim. Lavirint bezbroj uličica, vatromet boja , mirisa začina i parfema,  žamor ljudskih glasova izgovorenih na raznim jezicima sveta, upotpunjuju egzotičnu sliku Damaska.
Na kraju bazara se nalazi  Omajadska džamija, dragulj Damaska. Na mestu  džamije nekad je stajao hram Jupitera. Širenjem hrišćanstva hram je postao crkva posvećena Svetom Jovanu Krstitelju, čija se glava i danas tu  čuva. Pre deceniju papa je posetio džamiju i sa drugim vernicima se  poklonio se moštima sveca.   Sa prodiranjem islama  muslimani nisu imali gde  da  mole, pa su jedno vreme  hrišćani  i muslimani molili zajedno.  Prodiranjem  islama crkva je pretvorena u džamiju.Podignuta su  tri minareta. Jedan od njih je minaret Isusa Hristosa. Muslimani  veruju da će jednog dana, prilikom strašnog suda,  Isus sići na taj minaret.  U Omaja džamiji, bogomolji  u kojoj ima mesta za dvadeset hiljada vernika, svakodnevno je mnogo hrišćana . Ovo mesto odiše  neobičnim mirom.  Poznavaoci  kažu da nigde u arapskom svetu ne vlada tolika verska tolerancija kao u Siriji. 
O toleranciji govori i priča o Saladinu, najvećem islamskom vladaru svog doba  i Ričardu Lavljeg Srca, engleskom kralju, koji je u dvanaestom veku krstaškim ratvima pokušao da donese pravu veru muslimanskom življu  i  Svetu zemlju “oslobodi”  od islamske vladavine.  Saladin, mudar čovek i veliki državnik,   ujedinio je muslimane i porazio krstaše. Ostao je   poznat po svom viteštvu. Pokazao je samilost i poštovanje prema protivniku Kad se Ručard  daleko od rodne Engleske  razboleo i  pao u grozncu Saladin je  svom neprijatelju ponudio pomoć svog hećima i  za okrepljenje  mu poslao hladno voće i ledenu vodu. Taj gest koji mu je obezbedio mesto u istoriji uklapao se  u  muslimansko pravilo   milosrđa u ratovanju . Kuran zabranjuje  ubijanje žena, dece i straraca. Čak se ni drvo kao simbol života  nije smelo poseći. Spomenik velikom Saladinu podignut je u samom centru Damaska kraj omajadske džamije.
Četrdesetak kilometara od Damaska nalazi se  grad Malula, centar  hrišćanstva u muslimanskoj Siriji. Smatra se da je grad postojao devet vekova pre rođenja Isusa Hristosa. U Maluli sada živi desetak hiljada Sirijanaca, strarosedelaca Sirije, koji  govore aramejski jezik, a u crkvama grada još se  moli i proveda na aramejskom  jeziku, kojim je, veruje se,  govorio  Isus Hristos. Malula je jedinstveno lingvističko ostrvo  u moru arapskog jezika.
Porodica Al Dagestani potiče iz Dagestana, danas republike u Ruskoj federaciji . Porodica  nosi prezime kraja iz kog je deda Sultan  došao.
-  Moj deda je  krajem devetnaestog veka  u  Siriju stigao iz Dagestana, visoke zemlje  Kavkaza  poznate po ratnicima. Deda je u novom kraju  našao devojku i oženio se. Dobili su dva sina. Mog oca  i strica, koji je veoma rano umro.
 Vaša porodica je bila mnogobrojna?
– U porodici mog oca i majke je bilo nas sedmoro. Plus smo jedno dete usvojili.
 Kako je to bilo? Neko vam je pred vratima ostavio bebu.
 Baš tako. Bebu smo uneli u kuću i zadržali. Bilo nam je žao da je damo u sirotište. U to vreme je moja majka dojila moju sestru Nerminu, pa je dojila i Halduna. Po muslimanskim verovanjima kad žena doji dete on mu postaje majka.. Bez obzira što nisu iste krvi  zabranjeno je venčavanje između usvojenog deteta i  „braće i sestara“ u porodici, tako je moj brat Haldun sa nama delio nasledstvo posle smrti naših roditelja, majke Fazlije i oca Abdulaha.
Vaš otac je bio bogat? Imao je fabriku?
- Da imao je fabriku gaziranih pića.  Supstancu je nabaljvlao iz Palestine. Tada je Sirija bila pod mandatom Francuske. Moj otac je  u to vreme još je imao rusko državljanstvo. Zbog čarki između Francuza u Siriji i Engleza u Palestini tata je kao Rus Imao je problema da putuje u Palestinu i tada je  uzeo Sirijsko državljanstvo. Od tada smo Sirijsci. – objašnjava dr Al Dagistani.
Srednju školu  ste završili vrlo mladi? 
-Da. Sa 16 godina. Išao sam u privatnu gimnaziju. Želeo sam da studiram medicinu. U to vreme cela Sirija je na medicinski fakultet primala samo 150 studenata. Ja nisam prošao na prijemnom. Otac i jasmo odlučili da idem u inostranstvo. Činilo se da ću  u Ameriku kod brata, pa u Englesku.  Sudbina je  htela drugačije. Kad sam krenuo moji prijatelji iz škole su već bil u Beogradu i pozvali me da navratim kod njih pre no što odem u London. Krenuo sam 13. januara 1966. Iz Damaska, preko  Bejruta , Atine pa do Beograda.Bila je snežna oluja i nije se moglo sleteti u Beograd. Prizemili smo se u Zagreb. Odatle su nas autobusom dovezli u Beograd. Sad svi moji prijatelji kažu da sam znao i na praznik,  na srpsku novu godinu, došao u Beograd.
Lako sam učio jezik. Srpski je naučio svako ko je hteo.Da čitam , pišem, komuniciram nije bilo teško.Gramatilka mi je teška. I danas.
 Mahmud je upisao stomatologiju, posle prve godine se se prebacio na medicinu. Kad je  završio  posao dobio  u Smederevskoj železari.  Zatim  prešao u službu hitne medicinske pomoći. Radio u noćnoj smeni, da bi preko dana mogao da bude slobodan za svoj hobi, za pse.
- Voleo sam nemačke ovčare. U početku nisam imao uslove za držanje psa. Kod nas nije običaj da pas bude u stanu. Kad sam se dokopao dvorišta nabavio sam pse. 1969.godine sam se  učlanio u Beogradsko kinološko društvo.  Do danas sam član , sad i predsednik tog društva. U to vreme psi nisu imali veliku popularnost. Mi smo mnogo radili. U to vreme Jugoslavija cela, velika, imala je oko 20 hiljada pasa plemenitih rasa. Ponosan sam što mogu da kažem da smo utrostručili broj pasa u Srbiji. U prošloj godini naša država je  imala  30 hiljada pasa, od toga je tećina u  Vojvodini. -
Pre nekoliko godina posle ozbiljnih kardioloških problema dr Mahmud se posvetio kinologiji. Sad je generalni sekretar Kinološkog saveza Srbije. U Evropi ima 47 zemalja koje su članovi međunarodne kinološke federacije. Mi smo po broju i kvalitetu osamnaesti, a u celom svetu smo dvadeseti, što znači među prvima.
-Mnogo smo radili. – priča skroman, jednostavan čovek, naš stranac i zet dr Dagistani. -Ništa ne bih uspeo bez podrške porodice. Često sam  zauzet, putujem,  sastančim, zasedam sa delegacijama iz zemlje i sveta.-
Njegova životna saputnica, Jelica  Leković, ga podržava.  Ona je  od detinstva pse i mačke doživljavala  kao lutke. Učestvovala na kinološkim manifestacijama, izvodila mačke i pse na smotre , tamo susretala Mahmuda. Prijateljstvo se završilo ljubavlju , koja traje do danas.
Ljubav Mahmuda i Jelice prema psima odredila je i životni put  njihovog sina Vojislava. Od kad se seća sebe roditeljima je pomagao  oko pasa. Sad je student treće godine veterine. Želi da jednog dana  bude dobar lekar životinja.
Dr Mahmud Al Dagistani je samo šesnaest godina proveo u Siriji, a 43 godine u Srbiji. Kad bi mogao da bira opet bi odabrao da živi sa nama.To izuzetno dobro   zvuči pogotovo kad se setimo da često ni mi sami ne bismo sa nama...

Врх стране