Poštovani blogeri, gledaoci, moji prijatelji, radujem se kad se mogu da vam se obratim. Istina sad sa malom dozom nelagode i izvinjenjem. Najavila sam da ćete emisiju gledati s prvim danima marta. Ne znam zašto je datum emitovanja pomeren na kraj marta. Svesna da me ta neobaveštenost ne abolira ipak molim za oprost i strpljenje.

Neki misle da svako zlo u sebi krije nešto dobro. Možda je tako. U svakom slučaju zahvaljujući odlaganju početka emitovanja imaću spremljeno nekoliko emisija pre samog serijala. Svake nedelje pripremam po jednu zanimljivu životnu priču, sa strancima, koji govore naški. Snimam i montiram i priče o nama, ljudima ovih prostora, koji su više naši a manje stranci, al svetski ljudi. Svaki “Nas stranac”, po pravilu u moj život unosi radost učenja, usvajanja novih saznanja, bogatstvo različitosti. Kulturu dijaloga i dijalog kultura. Vrcam radoznalošću. Zanimljive ljude tražim u razgovoru sa prijateljima, poznanicima, kolegama, u slučajnim susretima, na facebooku… Očekujem i vašu pomoć, dragi moji.

Kako sam ja novinar normalno je da ljude ispitujem, a da mene retko neko nešto pita. A ja žarko želim da s vama podelim sećanje na detinjstvo. Prvi “nasi stranci” u moj zivot su ušli kad mi je bilo jedanaest godina. Tada sam se sa roditeljima preselila iz Bačke u Srem. Iz Gradišta u Karlovce. Zbog visokog Dunava, koji je pretio poplavom, u prvo vreme sam živela na Stražilovu u hotelu, svakodnevno putujući od Branka do Branka. Od onog na Strazilovu do onog u Karlovcima. Naime, po poslednjoj želji najpoznatijeg karlovačkog đaka Branka Radičevića iz Beča u kojem je učio i bezuspešno se lečio od tada smrtonosne tuberkuoze - 1883.godine, tri decenije posle pesnikove prerane smrti, iz jednog u drugi deo Austro- ugarske monarhije, dakle iz Beča na Stražilovo je prenet kovčeg sa Brankovim zemnim ostacima. Tako sam ja noći provodila kod Branka, a danju učila u osnovnoj školi, nedaleko od gimnazije koja nosi njegovo ime.

Kao što već napisah dok sam živela na Brankovom Stražilovu sa majkom Bosiljkom, sobaricom hotela, u moj svet su prvi put usli naši stranci. Adi i Gertrud Bulman, su prvi Nemci, posle velikog rata dosli na ove prostore. Adi je bio muzičar. Svirao je trubu u vojnom orkestru u gradicu Ingolštadt, nedaleko od Minhena. Gertruda je u toj bazi servirala hranu vojnicima. U Vojvodinu su došli na preporuku Milene i Jaše, Johana Kader. Milena je bila Šapčanka, učiteljica. Ona je podelila prognaničku sudbinu svog supruga, pripadnika pobeđenog nemačkog naroda.

Dve porodice su dolazile u Vojvodinu i na Sražilovu nalazile raj na zemlji. Prvim deviznim gostima rukovodstvo hotela iskazivalo je posebnu pažnju. Direktori su gostima pravili društvo spremajući im specijalna iznenađenja. Posle stotinak metara šetnje kroz neosvetljenu šumu upalilo bi se svetlo, a šetači su ugledavši prase na ražnju i razaznali od kuda se širi taj miomiris. Posle raznih užitaka Gertruda i Adi bi se vraćali u hotel na spavanje i ne retko nabasali na sobaricu Bosu, koja usred noći pegla salvete. “O, Bosa, Bosa! Musst schlafen” govorila bi Gertruda i pantomimom prevodila svoju zapovest da Bosa mora na spavanje. Verovali ili ne, kad sobaricu smesti u krevet gošća -Gertuda bi uzimala peglu i nastavljala rad. Teško je išlo. Pegla je tako reći bila na struju. Grejala se samo dok je bila na rešou u struju uključenom, a kad glača salvete, pegla se, normalno, hladi.

Sutradan su se Adi i Gertruda na Stražilovo vratili sa novom peglom radosno i prkosno je poklonivši mojoj majci. Adi je izgovorio jednu jedinu reč: “Bosa”. Onda je, ne obazirući se na zaštitu životne sredine, staru peglu snažnim pokretom frljnuo kroz prozor u šumu trijumfalno rekavši : “Koja, Koprivica!” Tako je sapštio da  Koja i Koprivica peglu mogu naći u šumi. Koja je ime, a  Koprivica prezime dvojice rukovodilaca hotelsko- turistickog preduzeća “Zvezda” u kome je radila moja majka. Gosti iz Nemačke su znali imena direktora, jer su sa njima uživali u Novom Sadu i na Stražilovu. Kad je moja majka prestala da radi na Stražilovu, Adi i Gertruda su umesto u hotel dolazili u našu kuću.  Kao prijatelji, rođaci. Njihov odmor za nas je bio praznik. Gertruda je zračila veselošću, pozitivnom enrgijom. S Adijem je podizala Renatu, devojčicu nekoliko godina stariju od mene. Renata se nije sećala oca poginulog pod Staljingradom. Njena majka Gertruda se dugo nadala povratku supruga iz zarobljeništva. Nije ga bilo…

Nažalost, početkom sedamdesetih Gertruda je obolela od raka dojke. Lek su tražili ne samo u Evropi već i u Americi. Nije ga bilo… Pre smrti Gertruda je želela da još jednom vidi Bosu i Bosa je putovala u Nemačku. Mada nikad nisu savladale jezik one druge bile su izuzetne prijateljice. Sporazumevale su se pogledom, gestom, osmehom.

Porodica Becin: Bosa, Milorad i Jelena su dugo tugovali, kad je Adi, uskoro posle povratka moje majke iz Nemačke, javio da Gertuda više nikad neće pomaziti tek rođenu unuku Aleksandru, nikad više neće doći u Karlovce, niti snevati na javi… Godinu dana kasnije Renata je javila da je umro i Adi. U društvu psa, prijatelja, Adi je svoju poslednju godinu je proveo kraj Gertrudinog groba. Srce mu je prepuklo od tuge za voljenom ženom.

U znak pijeteta prema velikim malim ljudima Gertrudi i Adiju, našim strancima, sa ljubavlju i poštovanjem tražim, nalazim I predstavljam ljude, koji stranstvuju sa stračću i dušom. Ozbiljno računam na vašu pomoć. Javite se ovde na blog ili na e-mail nasistranci@gmail.com. Mobtel 063 1102260.

Sradačno vaša Jelena Stamenković