Monika Brukner Šoh

U sirotištu za napuštene životinje razgovarala sam sa našom snahom Švajcarkinjom Monik Brukner. Kad priča o svojoj domovini Monik ističe da je to mala alpska zemlja velikih mogućnosti, jedna od najbogatijih zemalja sveta, poznata kao zemlja najpouzdanijih banaka. Neutralnost u svetskim ratovima omogućila je da se u zemji sa sedam milona stanovnika koncentriše svetski kapital. Iako je zbog ekonomske krize iz švajcarskih banaka povučena četrvtina uloga ipak se i danas tamo čuva više od 5 000 milijardi franaka. Prema najnovijim podacima Švajcarci na svojim računima poseduju više od 1.000 milijardi franaka i pripadaju najbogatijim nacijama u svetu. Malo ko zna da su pretci Monik Brukner, rođene Šoh imali hotele i banje, da je Monik rođena i odrasla u svili i kadifi imućne i otmene porodice. Monici je u detinstvu pomagala guvernanta, za stolom je jela u belim rukavicama, a suncobran bio obavezan deo garderobe.

Otac Johanes, lekar, specijalista psihijatrije jedan od vodećih direktora i istraživača famaceutske industrije Sandoz, uveo je modu držanja reptila u kući. Monik sad s nelagodom, izvinjavajući se priznaje da su u domu imali krokodile, guštere, iguane, zmije... Monikina majka je rodila i brinula o četvoro dece podižući ih u slobodoumnom duhu.

Otac je u gimnaziji odlučio da Monika iz svog nemačkog dela Švajcarske ode u francuski. "Švajcarsku čine etiri etniciteta”- priča Monika. “Svi smo različiti, imamo četiri mentaliteta, a ipak smo Švajcarci. Švajcarci iz Italijanskog dela su veseli, bučni, kao i ljudi Italije. Mi Nemci smo tihi, više hladni. Ne pokazujemo naše osećanje. Nas život je unurašnji život. Švajcarci vas dugo posmataju i ako vas private onda imate pravog prijatelja do kraja života.”- zaključuje moja sagovornica. Pitala sam Moniku kakvi su švajcarski francuzi, a ona odgovorila:” Francuzi su Francuzi. Oni su opušteni. Super su. Svi su Švajcarci super.” Monik dodaje da je u Švajcaskoj službeni jezik i retroromanski, skoro iščezli jezik. Govori ga alpski narod, koji čini jedan posto stanovništva.

Monik se rado seća gimnazijskog doba. U francuskoj školi, koju su držale monahinje je bilo dece iz celog sveta i bilo je lepo, al je bilo lepše i uzbudljivije u Engleskoj. Tamo je Monik otišla da završi giimnaziju. Imala je mnogo slobode, mnogo prijatelja. To su bile opuštene, bezbrižne 60-te godine. Monika je u Britaniji upoznala studenta medicine Andrea.

 Vratila se u rodni Bazel, treći po veličini grad Švajcarske, prestonicu farmaceutske i hemijske industrije. Bazel se diči i univerzitetom, osnovanim 1460. godine što ga čini najstarijom visokoobrazovnom institucijom Švajcarske. Posle studija antropologije odlazi u Južnu Afriku. Tamo odseda u kući gradonačelnika Kejp Tauna, koji je otac njenog Andrea. Gospođica Šoh je mogla sve što je poželela. Učinilo joj se izazovno da stane na modnu pistu. Završila je manekensku školu i sa uzbuđenjem nosila modele čuveih kreatora.

Do dvadeset pete godine vozila najskuplje automobile toga vremena Maserati, Jaguar, Mercedes, Truiumf sport…Posle šest godina provedenih u Africi odlučila je da se vrati u Evropu. U avionu je letela sa svojim engleskim hrtom, a konji su mesec dana plovili brodom u za tu priliku napravljenim štalama. Pastuvi su bili nemirni. Na brodu su proveli mesec dana. Kad su radnici čistili boks jedan konj je izleteo. Morali su da zaustave brod. Kad su konačno stigli do Đenove kapetan besno pitao ” Ko je vlasnik ovih konja?” “Ja”- kroz smeh se priseća Monika.. “On me merka. Izgledam kao šiparica, a imam dragocen tovar.” Kapetan broda izusti: “Vi?!... Sklonite te konje da ih više ne vidim.” Konje smo iz Ženove kamionom odneli u Švajcarsku. U Švajcarskoj je Monika radila kao fizički antropolog i istraživala genetiku čoveka.. Sa kolegama sam posmatralai skelete stare 2000 i više godina. Istraživali smo od čega su bili bolesni i od kojih bolesti su umrli. Na primer, kad na jednom groblju ima 500 grobova, mi smo spajali koje su porodice i od kojih bolesti su umirli.

Posao ju je odveo na svetski simpozijum u Grčku. Na taj skup je iz Novog Sada otišao i Bogdan Brukner, naš poznati arheolog i član akademije nauka. Istraživač praistorijskihm kultura, koje su imale šta da kažu ostalom svetu: od nastajanja paleobalkanskih plemena do njihovog utapanja u rimske provincije. Monika I Bogdan su se slučajno sreli. Od upoznavanja u Atini do venčanja u Dubrovniku nije prošlo mnogo vremena. Žurilisu da budu zajedno. Odlučili su da žive u Srbiji. Trebalo je preseliti Monik. Bio je to pravi egzodus. Karavan sa brojnim životinjama: jedan konj, po dva ponija, koze i mačke, tri zeca i toliko pasa. Professor Brukner više nije mogao živeti u svom novosadskom stanu. Bruknerovi su bili primorani da nađu kuću. Tražili su u Sremskim Karlovcima. Kupili salaš u Đurđeu, nedaleko od Novog Sada.

” Nismo mislili da ćemo jednog dana imati tako puno životinja. Nemam tačne brojeve, ali uvek je oko dvesto konja, magaraca, koza, krava, svinja, pasa, mačaka, lisica, ptica. Planirali smo da ovde ostanemo samo godinu dana. Zbog životinja je bilo teško da se pomeramo, a nismo želeli da ih ostavimo, niti smo imali mogućnost da ih sve nosimo sa sobom.“ – priča Monika. “Jel Bogdan voleo životinje ili Moniku?”- pitala sam pomalo naivno.

“Ja mislim drugo je bilo.” – spremno i iskreno je ogovorrila Monika. Kad smo bili u Švajcarskoj ja sam jahala, a on je bio u štali. Mazio zečeve, češao koze, ali ovde je bilo previše životinja za njegov ukus. Nismo ni mislili da ćemo jednog dana imati tako puno životinja. Tako ste se Vi pretvorili u ženu koja brine o životinjama, pre svega napuštenim. Ja sam uvek radila. Od kad znam za sebe, od trenutka kad sam počela da mislim ja sam brinula o bolesnim kornjačama, konjima i i jadnim, povređenim psima. Ovde je odbačenih životinja bilo jako mnogo. Nisam mogla da dođem sebi kad sam videla koliko je odbačenih, isluženih životinja. Poklonila sam im sebe. Kad su životinje bolesne, kad im je život ugrožen ovde nađu mesto. Kad vidim povređenog psa na ulici, ili strarog konja koji ne može više, uzimam ga ovde. Idem u šinteraj i odande uzimam islužene životinje. No, ipak nemamo dovoljno kapaciteta da sve životinje primimio.”- s žalošću priča Monika.

 Krajem prošlog veka Bogdan je dobio ponudu da radi na Bruklinskom univerzitetu. Rat, bombardovanje i životinje omeli su porodicu Brukner da ode u Ameriku. Do pre 3 godine Bogdan je Moniki pomagao, a onda naglo otišao. Preselio se u večnost.

“Na početku sam mislila da se vratim u Švajcarsku. Sad je teško da sve napustim.” Monika ima veliku organizaciju, mnogo životinja, i mnogo ljudi zavisi od nje. Njenu ljubav za životinje razumeju i pomažu Švajcarske organizacije.

“Postoji izreka da se ljubav ne može kupiti. Ipak, ako kupite psa imaćete čistu, pravu, nepatvorenu ljubav. “ – znalački kazuje Monika. Pitam je hoće li zbog te pasje ljubavi zauvek ostati sa nama.

“Ne samo zbog pasa već i zbog prirode.”- kaže Monika. “Vaša zemlja je divna. Mi nemamo pravo da sve uništimo oko sebe. Ovde sam sretna. Mislim da i životinje osećaju da su sigurne. Čujte cvrkut ptica. Ne prestaje pesma. “

 Na ovaj salaš u Đurđevu dolaze volonteri iz Finske, Francuske, Švajarske da nauče kako da brinu o životinjama. “Još da naučimo kako jedni drugima da pomažemo.- dodaje Monika Brukner. “ Ako bi jedan čovek pomogao drugom ne prekidajući niz milosrđe bi se otisnulo i stiglo bi do najudaljenijeg kutka na svetu.” Monikin zivot potvrđuje mudru izreku da nismo živeli sve dok ne učinimo nešto za nekoga ko nam se nikada neće moći odužiti.