Блог емисије Наши странци

Ove stranice posvećujem svoj profesorki engleskog jezika, Poljakinji, glumici, Kristini Rihardski Tarko, koja je otišla iznenada, u punoj snazi. Kristina Tarko, sudski prevodilac poljskog i profesor engleskog jezika iznenada je zauvek otišla pre nekoliko godina. Kristina je rođena u Krakovu, bivšoj prestonici poljskih kraljeva, najbolje očuvanom srednjovekovnom gradu. Bila je srećno dete rođeno nakon ratog vihora. Njeni otac Antonio i majka Helena proveli su četiri ratne godine nedaleko od Frankfurta prisilno radeći na imanju nemačkih poljoprivrednika. Na toj farmi rat je provela i Helenina rođena sestra Genoveva, druga od devet sestara Levandovski. Posle rata sestre su se razišle. Helena je iz logora pošla sa svojm izabranikom Antoniom Rihardskim, koji je rat proveo u logoru, mada je mogao tražiti da ga poštede, jer mu je majka bila iz nemačke porodice Šmit. Helena i Antonije su se vratili u Krakov, a Genovevu je srce odvelo u Jugoslaviju, u Požarevac, rodni grad Ahmeta Fejzovića. U Krakovu se rodila Kristina, a u Požarevcu Danuša. Kristina Rihardski je u rodnom gradu, na jednom od najstarijih univerziteta u Evrpi, osnovanom 1364. godine, upisala studij engleskog jezika. Ponosna što se uči u prestonici kulture, što je na toj visokoj školi poljsku književnost kadgod predavao i njen deda, mlada Kristina je ipak, sanjala zapad, Ameriku. Već je dogovorila da četvrtu godinu studija završi kod rođaka na Kolimbija univerzitetu u Njujorku. Tog leta ju je tetka Antonija pozvala u Požarevac, da vidi Jugoslaviju. Susret sa Jugoslavijom za mene je bio fascinantan”- pričala je Kristina. “To je bila zemlja sasvim drugačija od Poljske. Ljudi otvoreniji, osmehnutiji, puno južnog voća, osećala sam se kao da sam u nekom novom svetu. Te dane nosim u sebi poput kadrova nekog uzbudljivog filma. Mi smo u Poljskoj učeni da je Jugoslavija zapadna zemlja, ali to za nas u istočnom bloku nije bilo pozitivno. Ova zemlja me je očarala, osvojila zauvek.” Odluka da se orodi sa Zoranom Antonijevićem pomogla joj je da definitvno odustane od puta u Ameriku i Njujork zameni za Požarevac. Uskoro se rodio Aleksandar. Kristina je bila je požrtvovana majka, sama, mlada, daleko od najbližih, u tuđum svetu. Trebalo je završiti fakultet. Morala je da izađe na ispit, a na nesreću, još nije dobro govorila jezik. Učila je gramatiku - sedam padeža su joj pričinjavali veliku teškoću. Bila je ubeđena da neće uspeti. Prilježno je učila i na ispitu iz gramatike imala najviše bodova od svih. “Očito je gramatika enigma za naš narod”, kaže Kristina i objašnjava. “Naš srpski narod. Vidite, kad kažem naš mislim ovaj narod ovde, jer se ja više ne osećam kao stranac.” Prevođenje je bilo teže. “Slabo sam znala srpski, nisam se usudila da koristim rečnik, a dobila sam da sa srpskog na engleski prevedem tekst u kome piše da je pop prolazio ulicom i da ga je udarila kap. Ja sam tad razmišljala šta bi to mogla biti kap. Smišljam, radi mi imaginacija i pretpostavim mora da mu je na glavu pao crep sa krova, udario ga i ubio. Kako bi inače umro kad ga udari kap?!... Diplomirala je u Beogradu. Kad joj je bilo 23 godine Kristina se sa sinom Sašom iz Požarevca uputila u Vojvodinu. Nastanila se u Novom Sadu. Dobila je posao u školi u kojoj je radio i privlačni, mladi profesor Janoš Tarko. Na moju primedbu da je bila zanosna lepotica Kristina konstatuje da nije imala samo lepotu već i vrline koje su bilevrednije od fizičke privlačnosti. Janošu rodila naslednika sina Janoša.

 

 

Oba Kristinina sina su pokazala umetničku nadarenost. Aleksandrov dar za balet otkrio je Janoš. On je dečaka vodio u baletsku školu i podržavao ga da ne odustane. Aleksandar je brzo napredovao. Pozvali su ga u Švajcarsku. Tamo je za dve godine stigao do prvog soliste. Život je čudo. “Moj sin je sada prvak baleta u Torontu. Ja ga ne gledam kao zvezdu. On je moje dete. U njemu vidim dobog čoveka, poštenog radnika. Kad ga gledam kako igra uvek sam u grču. To je teška umetnost. Zahteva psihički i fizički napor. Bojim se da se ne povredi na sceni. Sećam se da je moj otac jednom polomio rebra na daskama koje život znače glumeći u zahtevnoj ulozi džez- mena.

 

Kristina nije dočekala da mlađi sin završi Akademiju umetnosti, i vidi kako izrasta u priznatog slikara, koji izlaže u zemlji i inostranstvu. I Kristina je nosila specijalni dar. Svoj posao je radila sa umetničkim žarom. “Svi smo mi glumci,što bi rekao Šekspir, i u mom poslu nekad moram da animiram čas. U duši sam glumica. Smatram da i čas može biti umetnost ako ga dobro izvedete i date sebe." Posle penzionisanja nastavila da uči mlade i da se sa njima druži. Radila je u školi jezika humanitarnog fonda “Privrednik”. Bila je deo tima koji je pomogao da hiljade talentovane, siromašne dece izraste u uspešne ljude. “Ako me išta u ovim teškim vremenima čini srećnom, onda je to rad sa tim mladim ljudima. Oni imaju fantastične kapacitete. Čast mi je da sam sa njima.” Govorila je Kristina. Poslednji uspeh “Privrednika” je Bojana Šobot moj đak, a sada koleginica. Najlepše u životu je kad bivši đak postane kolega. Uz pomoć pokojog princa Tomislava Karađorđevića otišla u London i tamo usavršila engleski. Vratila se i sada zajedno radimo. Mislim da me je nadmašila. Kad učenik nadraste učitelja onda učitelj ma razloga za sreću. Ostvarila sam cilj, plemenitu misiju podizanja ljudi. Pre nekoliko godina Kristina je otišla u Krakov u posetu mami. Činilo joj se da je sasvim zdrava. Iznenada se razbolela. Lekari su utvrdili metastaze leukemije... Dva meseca se u bolnici hrabro borila. Do poslednjeg trenutka je verovala da će se izvući… Život je čudo. Kristina je govorila da pripada ovoj zemlji, da sve duguje ovom podneblju, da je ovde sve stekla, postala čovek, profesor, majka i da je za ovaj prostor srce vezuje, da će ovde zauvek ostati. Sudbina je odlučila da počiva u rodnom Krakovu. Dok ima nas, koji je se sećamo- Kristina Rihardski Tarko je sa nama.

 

 

Врх стране