EL HABAŠI

Da nije priča o Abdel-Moneim El Habašiju, našem zetu rođenom u Egiptu, bilo bi ovo  kazivanje o bezbrojnim putovanjima Sredozemnim morem, koje  spaja obale Evrope, Azije i  Afrike sa svetskim morima i okeanima.

Na granici svetova smestila se domovina našeg stranca- Egipatska Arapska Republika, koja  osvaja drevnom kulturom  i civilizacijom, prekrasnim  pejzažima Sredozemlja, plažama bogatim neizmerno živopisnim podvodnim svetom. Iako je 90 odsto Egipta pripada  negostoljubivoj pustinji Sahari stanovnici su svoje naseobine smestile na vodi. Svetski poznata misao “Egipat je dar Nila”  pripada  ocu istorije, Herodotu, koji je deo svog života proveo u Egiptu zapisujući istorijske činjenice i uživajući u piramidama kraj plodonosne reke života. Svi gradovi i naselja napravljeni su u koritu  Nila. Reka sa sobom vuče mulj izliva se leti u vreme suša donoseći ne samo vodu već i neophodno đubrivo. Sve dok precizno nije izmeren Amazon  smatrano je da je Nil sa više od šest i po hiljada kilometara najduža  reka na svetu. Nil je podario Egiptu ne samo život već i ime. Istoričari smatraju da je ime Egipat potiče od reči Egiptos , kojim su Grci zvali žilu kucavicu  Afrike. “Na kraju svog toka Nil se mnogobrojnim  rukavcima račva u deltu, nalik slovu iz grčkog alfabeta. Taj trouglasti oblik opredilio je ime ušću Nila i postao   eponim svih rečnih delti sveta” – s ponosom ističe nas stranac. Da bismo shvatili razmere veličine  dovoljno je reći da je ušće Nila veliko  koliko i naša Vojvodina.  Preciznije rečeno od severa do juga delta je duga otprilike 160 km, a sa istoka na zapad  proteže se duž  250 kilometara mediteranske obale, od Port Saida  do Aleksandrije, rodnog grada  Abdela-Moneima El Habašija.

Grad se proteže na 32 kilometra obale Sredozemnog mora. Aleksandrija je ime dobila po svom osnivaču Aleksandru  Makedonskom, koji je osvajajući teritorije prešao Sredozemno more. Sa 25 godina vladao je Sredozemljem.  U Egiptu se   krunisao za faraona i 331. godine pre Hrista započeo izgradnju Aleksandrije. S vojskom otišao na istok. Posle iznenadne smrti telo velikog vojskovođe doneto je u  Aleksandriju, pa je Aleksandar posle života  postao turistička atrakcija.

Putnike je  privlačio i aleksandrijiski svetionik- jedno od sedam svetskih čuda starog veka, jedino čudo koje je imalo praktičnu namenu. Taj svetionik sa ostrva Far- najviša građevina svoga doba, sve do petnaestog veka kad je konačno razoren zemljotresima i ljudskom rukom. Pokazivao je siguran put mornarima Video se na udaljenosti i do pedeset  kilometara od luke.

Nedaleko je živela  brojna porodica EL Habaši.  Držeći u svojim rukama ključ života, simbol Egipta i faraona, svojevrsni krst, Abdelova majka Doreja rodila je deset sinova, šesti je bio Abdel. Igrajući se u rodnoj Aleksandriji dečak Abdel nije razmišljao da je privilegija odrasti u postojbini faraona i piramida. One u Gizi su jedino sačuvano svetko čudo starog veka…

Posle završene gimnazije Abdel je odlučio da poput oca Šeldija, vlasnika poljoprivredne apteke bude farmaceut. Abdel Habaši je brodom prešao Sredozemlje i stigao u postojbinu Aleksandra Makedonskog, u Grčku. Odatle vozom u Beograd. U Egiptu je od starijih kolega studenata beogradskog univerziteta dobio veliku novčanicu. Dvadeset dinara.  Isplanirao je da tim novcem plati taksi. Uzalud je  taksista objašnjavao da je to  malo. Mladi Habaši nije dao da ga u tuđem svetu prevare. Kad je razabrao da to ne vredi skoro ništa pokušao je da nađe taksistu i pošteno plati… Nije uspeo… Našao je fakultet. Dobio stipendiju. Učio. U klubu međunarodnog prijateljstva sreo gimnazijalku Darinku Jokić. Venčao se. Bio je student treće godine kad se rodila kćer Imana.  1963. godine, čim je diplomirao  Abdel je morao da se vrati u domovinu. Tamo je bio potreban kao školovan čovek. Brod je od Pireja  Sredozemnim morem preneo porodicu EL Habaši u Egipat. Abdel je stažirao u  Aleksandriji. Sledeće godine rodio se Magdi. Četvoročlana porodica se odselila šestdesetak kilometara od Aleksandrije u selo u delti Nila. To su bile teške godine. Beograđanka Dara se mučila u tuđem svetu. Svekar I svekrva su je lepo prihvatili, no ipak bila je sama. Polako je učila arapski da može svojoj deci da pomogne u školi.

Sa nešto novca i iskustva El Habaši se vratio u Aleksandruju i otvorio apoteku. Darinka je brinula o podmlatku, a Abdel o pacijentima. Zbog vrućina tamo apoteke rade do kasno u noć. U arapskom svetu apotekari su veoma cenjeni. Puni poverenja u znanje  svog farmaceuta u Egiptu se često i ne ide kod lekara već se apotekaru saopšte zdravstveni problemi i  od njega dobije melem.

Abdel El Habaši je bio poznat u svetu Jugoslovena. Tamo su dolazili radnici  beogradskog “Intereksporta” i  pomorci riječke “Jugolinije”. Dolazili bi kod njega kad treba prevodilac, stan, intervencija, lek… Znali su da će Abdel pomoći bez nadoknade.

 El Habašijevi su živeli preko puta našeg konzulata i svakog 29. novembra za Dan Republike bili počasni gosti. U Beograd su često  ptovali. Da bi posetili desankine roditelje više puta su preplovljavali Mediteran.

Kad je Imana završila gimnaziju odlučila je da u maninom I tatinom Beogradu studira jezike.  Za sestrom je ovamo na studije došao i brat. Tad su roditelji kupili kartu  jednom pravcu i došli za svojom decom.  Na brod spakovali stvari, kola, psa. Sa prijateljima pomorcima stigli u Kopar, pa vozom u Beograd.

Prvi posao apotekar El Habaši dobio u Ražnju, i danas jednoj od najnerazvijenijih opština u Srbiji. Tamo je naš stranac konačno dobio naše ime-  Aca apotekar. Pod tim imenom ga znaju i mnogi stanovnici opštine Bačka Palanka, gde je dve decenije Aca apotekar sa Darinkom živeo. Darinka je bila dobra žena. Lepo je kuvala, radila u bašti. Umetnička duša. Volela je da slika. Otišla je naglo. Krv se izlila u mozak. Njen Abdu je još nije prežalio… 

Penzionisao se pre nekoliko godina. Poslednje radno mesto bilo mu je apoteka u Silbašu. Celog života radio ono što je od detinjstva sanjao. Spretnim rukama pravio izuzetne meleme. Mnogi ga po  njima znaju… U Silbašu imao i službeni stan iz koga se morao iseliti. Novi apotekar nije došao. Obrazovani neće da žive na selu. Aca apotekar je kupio stan u Bačkoj Palanci.

 Sa decom se čuje telefonom. Turizmolog Magdi živi kraj Ljubljane. Za vreme velike Jugoslavije, kad je Jadran bio naš na odmoru sreo  Slovenku, Valeriju.  Sad imaju troje dece: Geu, Karima i  Nejeca.  Abdulova kćer, Imana El Habaši Jarić, lektorka je arapskog na beogradskom univerzitetu. Pre tri godine odlučila je da se vrati u zemlju svog detinjstva i mladosti. Uzela neplaćeno odststvo i  sa  suprugom Jugomirom, elektro inženjerom preko Sredozemnog mora otišla u Egipat. Mladi Jarići-Lazar I Stefan su u Kairu naučili arapski. Završili američku školu. Lazar se sprema za Kanadu ili Ameriku, a njegov deda Abdula će i  ovu kao i  prethodbne zime provesti u svojoj Aleksandriji. Vratiće se sa lastama.

Tako svi naši stranci žive među svetovima.A što u svojoj knjizi “Reći ću ti nešto” primeti Predrag Novikov”na granici među  svetovima sakupila se dobrota”.