Да будем искрена, овај подухват је крајње тежак. Прво вам пешкири праве проблем јер су гломазни и заузимају пуно места, рамови за слике су ломљиви и незахвални, али су вам неопсиво драги, те самим тим и неизоставни, а ствари попут старих добрих старки су тешке, кабасте, али како их не понети?! Онда следи процес мерења на ваги, у мом случају малој кухињској од 3 кг и ту наступа агонија…па се забројите, па погрешите, па претоварите, па онда све испочетка…али на крају кад седнете на кофер како бисте га затворили убеђујући себе да ту заиста има само 20 дозвољених килограма пртљага, е онда се тек поставља питања : А шта сад?...Е, онда вас чека пут дуг 1800км, први сусрет са авионом, борба са царином, аеродромом, терминалом и осталим терминима који су звучали поприлично непријатељски….да не спомињем страх од висине и Марфијев закон да је баш моје седиште било до прозора…али све се то да преживети….А како је дошло до свега тога?

Ево како…Кад се са 14 година нађете сами у непознатом граду, праћени амбицијама и жељом да се докажате у новој средини и у школи о којој сте сањали, онда вам не преостаје нисто друго него да се борите…Срећом, Карловачка гимназија је школа која је увек раширених руку дочекивала своје ђаке и брижљиво их удомљавала под своје окриље…Тако да сам ја те четири године средњошколског живота провела углавном насмејано, грабећи напред, отварајући једна по једна врата покушавајући да „порастем“. Постајала сам све амбициознија, све упорнија и све радозналија….Толико радознала да сам се одлучила да укус студентског живота опробам изван граница Србије, у Француској о којој сам одувек сањала, у земљи у чији сам главни град била заљубљена, још што би се рекло „од малих ногу“, учећи француски у основној школи. Та одлука је била прва у низу мојих великих лудости проузрокованих радозналошћу, при чему не сматрам да је лудост нешто негативно. Лепо каже изрека „Радозналост је убила мачку“, али с обзиром да мачка има 9 живота, имам на располагању барем још 7 сличних подухвата…И тако одлучих, све или ништа! Или ћу постати студнет чувеног Института политичких наука "Sciences Po Paris", или ћу паузирати годину, алтернатива није постојала, или је бар ја нисам прихватала. Након месеци проведених у грицкању ноктију, чекајући резултате једног по једног круга, коначно одахнух јер бих примљена. Срећи није било краја. Моје илузије о Француској су још више набујале претворивши од ње једну Утопију у глави једне тинејџерке….Али, увек има једно али…као што и свака бајка има вештицу…да ли је све било бајковито…бојим се да ћу морати да вас разочарам…да…баш тако…није…Моја велика прва борба: Драгана против службенице на шалтеру Француске амбасаде! То је заиста био донкихотовски поход на ветрењаче. Након 3 и по сата проведених у возу од Сомбора до Београда, изгубљена у милионском и изнад свега непознатом граду, успевам да дођем до Кнез Михаилове. Схватам да ми је негде у међувремену испала слика. Бивам принуђена да се сликам у првој фотографској радњи на коју наилазим…резултат…трагикомичан…али није битно, ионако је само за визу. Долазим пред амбасаду са позамашним бунтом папира, потврда, изјава, овера, и шта ти ја знам чега све…Улазим и чекам свој ред. Предајем уредно све папире на шалтеру, плаћам, сви папири дотерани под конац. Али на моју несрећу сам погодила дан када дотичној госпођи, мада ме не би чудило и да је била госпођица, кафа није била по укусу, хороскоп јој није одговарао јер јој је предвидео главобољу, а и нови каталог Авона још није био изашао….и онда шок и чувена реценица „На жалост ваш захтев не може бити прихваћен“…објашњенење, е па оно се изгубило негде између стакла на шалтеру и мојих ушију…Притисак убрзано расте и покушавам да побегнем пре него што извршим злочин…и тада схватам сав бес људи у редовима испред амбсада…и саосећам са њима…До тада све моје визе је сређивала школа или туристичка агенција, а ово је било прво голоруко обрачунавање. Уз пар интервенција директора факулетета код амбасадора Француске добијам визу у року од два сата, и смеjeм се истој онoj госпођи…није лепо бити циничан, али нужда натера човека. Тај дан је био први у низу који је почео да угрожава, али и да челичи мој нервни систем…Тог дана почиње велика авантура звана студирање…и онда долазимо опет до оног фамозног кофера и минимизирања 20 година живота у 20 килограма…А шта бива даље, када се прође пасошка контрола и када се закорачи на тло Француске? То је већ ново поглавље овог дневника…