Да будем искрена, овај подухват је крајње тежак. Прво вам пешкири праве
проблем јер су гломазни и заузимају пуно места, рамови за слике су
ломљиви и незахвални, али су вам неопсиво драги, те самим тим и
неизоставни, а ствари попут старих добрих старки су тешке, кабасте, али
како их не понети?! Онда следи процес мерења на ваги, у мом случају
малој кухињској од 3 кг и ту наступа агонија…па се забројите, па
погрешите, па претоварите, па онда све испочетка…али на крају кад
седнете на кофер како бисте га затворили убеђујући себе да ту заиста
има само 20 дозвољених килограма пртљага, е онда се тек поставља питања
: А шта сад?...Е, онда вас чека пут дуг 1800км, први сусрет са авионом,
борба са царином, аеродромом, терминалом и осталим терминима који су
звучали поприлично непријатељски….да не спомињем страх од висине и
Марфијев закон да је баш моје седиште било до прозора…али све се то да
преживети….А како је дошло до свега тога?