Почећу ову причу као бајку, јер као што вам причам, тако је и било. Било је то дивног новембарског дана, кад сам слетио у пејзаж раван попут трбуха, посутог песком, који дише..
Унутар њега је тишина, ако се ковитлац ветра и подигне носећи неки оживели левак тамносмеђе прашине, то је без звука, само емоција. Плес духова кроз Сунце...
У том простору без краја и почетка, који је заправо крај и почетак свих ствари, десило се ово путовање.
На овај пут сам кренуо без повратка, опростивши се са свима, и буквално - дао сам отказе, поделио намештај, поклонио вредне ствари, а велики hi-fi оставио код буразера.
Пре пута нисам имао ни паре, само жељу, која се, капајући са висина, плако таложила у мојој души као у светлој пећини. Ово је било једно јунговско путовање, жеља да се упознам са Јорданом и његовим сливом, да одем тамо где се обично не иде, у унутрашњост, и што дубље. После десет година жеље, и пар месеци припрема, оставио сам све, поздравио се, и отишао у манастир.
Дуге штрафте колима кроз пустињу, као роад мовие са Лоренсом од Арабије и камилама, у ком се смењују позадине, од беж и жуте до тамне цигле, на тим нијансама песка пролећу поред нас деца која трче за лоптом, ниско Сунце, вртешка утисака, страни узвици. Ево Магдаба - град у који смо случајно залутали: чудно познато место, као из неке помешане заједничке прошлости. Пијаца: жене корачају брзо, заклоњеног лица, носећи корпе на глави; отворена, зјапећа врата великих гаража, унутра распорени камиони и људи намазани црном машћу седе у њиховим утробама. Али и ово траје једну милисекунду, јер поглед наставља праволинијски да клизи и зауставља се са семафором на колима поред, из којих увек долази срдачно: “Сер, велкам ту Џордан!”

Остављамо Магдабу и улазимо у Амман, град у коме станујемо, али грешком са супротне стране, и сада се пробијамо кроз сенку: кроз сиромаштво, и прљаве прашњаве прозоре на ниским зградама, закрчене артерије града жваћу металне кликере, људи их подмазују. Све је помешано: стоп светла са женским боковима, продавнице испред којих се седи, и пуши; испред којих се загледају људи и моли Богу испод ауспуха, поред пролаза, гледајући у море ципела које се подижу и спуштају..
Но, арапи су "друга" култура, друго племе, други обичаји, друге вредности. Пустињска, материјално ограничена, бедуинска, исламска, номадска, природна, наивна. Њихове те очи гледају из детињства, све жене су опасне заводнице, а мушкарци су деца, серије имају другачије заплете и све је натопљено у мелизме арапске музике која се наставља кроз таксије. И њихов је говор као музика, а на стенама су природно исписани текстови на арапском.
Wаdi Rum, 400 км од Амана, је симулација Марса на Земљи. Пустиња црвеног песка осветљеног заласком, са неземаљским стенама боје сиве наранџе, које се изненада испред лица подижу и по 500 метара увис. Распоређене су у пејсажу између тла, облака и Сунца. И ми, спустивши ствари из џипа, напустили смо и звуке: одједном, тишина. Тишина какву никад нисмо чули, као пуцањ, у којој су чујни покрети у врату, дисање, утроба и свет.
У бедуинском кампу ћемо преспавати испод звезда, а пре тога, уз пар димова шише, причати до касно у ноћ: “...Још само пре 100 година делили смо сви ово искуство звезданог неба, смене дана и ноћи, сабласти месеца и силе сунца, и живели у овој позорници и сменама! То се у вештачкој расвети више не види, одрезано је од нас темељно искуство људске врсте. Ноћ је простор духова, оног што назиреш а не видиш добро, светлост је сребрна, сенке су плаве, простор је камерни, интимнији, страшнији, моћнији. Као разговор са друге стране. Луна. Њена сенка је јасна као под сијалицом, она сија као упаљен лустер. Немаш ти појма шта је Месец.
О приљубљивању, загревању, ковитлацу, спајању, сједињењу, смрти, и светлосном преображају водоника у хелијум, у свакој звезди коју сад обухватамо погледом. О нитима гравитације у чију смо светлуцаву мрежу и ми ухваћени, као градови у ноћи, наша галаксија, наша локална светла и наше празнине...
О томе како стално парохијално размишљамо о Богу. Творцу свега видљивог и невидљивог. Свих суперструна, сваке твари, сваког ероса и нуклеарних сила, танатоса и преображаја. Видљивог и невидљивог.” И многе друге приче пред спавање на Марсу...
Јордан: мала река, велике силе... Сусрет два странца који се одувек познају, загрљај, тапшање по раменима и сузне очи. Јордан ме грли око глежњева, сапира ми стопала, нежно ме милује. Потпуни мир, млада шаш, витке трске; протиче сам мир, упорно, стално, неодступно, његов тихи глас у звуцима спољног света неће престати до краја времена. На овако обичном месту, мирном и природном, десише се необичне и натприродне ствари. Љубав физике и метафизике, пољубац нежан као црвени корали.
Превелика љубав, скоро расипничка, преобилна, неизазвана..
Мир поветарца, мир постојаног тока.
Мртво море. Слана депресија, у белој измаглици, вода отровна за живот, густа као уље, а на обалама бели зуби од соли. Испод наивних жена из Шведске плутају духови Содоме и Гоморе, разрушени градови. И нико више, јер нема риба, нема планктона, нема ничег. Само њена гузица у једноделном купаћем, плута на казненој експедицији мора, стуштеног у праведном гњеву... чији је бес сада миран и раван, али густ као уље.
Даље идем, ка Јерусалиму, ка центру,
Базари, улице, туристи, као нека позната а изокренута Будва, нека која није ту због сунчања и запљускивања водом, него због... не знам објаснити. Густо је, као у уранијуму. Говоре се сви језици, у чудном преврату историје где се Вавилон разрешава у Јерусалиму, где се језици поново разумеју.
Али Јерусалим: мистични Јерусалим, љубавни, невидљиви, онај испод и изнад све твари, онај у ком се десило све као муња, који је сведок последњих чинова натприродних сцена.. Ево.. Гетсиманијски врт, миленијуми уплетени тесно у жилаве ћелије ових маслина, памте једну ноћ у Врту пре 2000 година или пре једну милисекунду - исто ми је. Ево... на овом белом камену је Син Божији умро на крсту за нас... Онај Логос и тело, који је изнад ероса и танатоса у звездама, који им задаје постојање и смисао, као и нама. Ево, на овом другом месту, ту на ових пола квадрата гробног камена је живот прешао у смрт и изашао на другу страну, изокренут као рукавица, у светлу, показавши нам Васкрсење. Око гроба Христовог круже људи са свећама, одозго са балкона - галаксија.
Онда сам, да бих се вратио, отишао у Тел Авив. Урбана култура. И пријало је ми Сунце, море и тело. Источни Медитеран обећава. Узмимо стан у Батјаму следеће пролеће на једно месец дана, донесимо лаптопове, испод балкона је медитеранска пучина и радимо. Све ми то пада на памет. Ако не останем у манастиру. Плаже су плитке, као тепсије, сурфери и галебови, понеки пас трчи за штапом према води. Топло је и крајем новембра, вода је мила. Примећујем у њеним одсјајима у плићаку светлосне нити, које подсећају на ум. Светлосне нити које се стварају и растварају, укрштају и појачавају и та игра је бескрајна, као и таласи. Примећујем такође како воде свој неки подводни живот, у миру, али су слика таласа одозго.. Снимам камером. После проналазим рад Olafura Eliassona, који је исти. Недовољно сам озбиљно узимао овакве ствари, он није. На тој плажи изнова и изнова осећам близину Царства Небеског, "које је у нама". Игра светла и воде. Или огња и воде, њихово венчање.
После сусрета са оцем Јованом Ћулибрком, чајем од какаа и цимета и договоре шта и како, крећем по благослов у Јерусалимску патријаршију за манастир светог Саве Освећеног. Одавде до тамо ћу са Маџетом, палестинцем који случајно говори српски, његовом ладом самаром на чијој шоферци виси крст. Овде има доста православних арапа, али мање него што их је било пре пар стотина година.
На вратима манастирског бедема ме прима игуман, дајем му писмо исписано краснописом хемијском. Примају ме срдачно и обично, онако да се одмах растеретим. Одатле, мене и још једног човека, збуњенијег од мене, преузима отац Лазар, да нам покаже по манастиру. Испоставља се убрзо да је савршени енглески оца Лазара ту зато што је он американац, из Калифорније, а у Мар Саби је са новим именом већ 25 година. Изузетан интелект, фасцинантна прича о храбрости и препуштању, и наставак тог ритма све ове године, који се види по сваком гесту.. Збуњени човек, са којим почињем да се упознајем ћаскајући уз кафу и ратлук, је мој имењак и украјински амбасадор.
Мар Саба, како га Арапи зову, је манастир стар 1500 година. Једна од најстаријих монашких заједница на Земљи. Живот и искуство функционише непрекинуто у њему сво то време, а уређење живота и служби који је св. Сава, први човек овог места, одредио још пре миленијум и по исти је и данас. Наш св. Сава Немањић преузео га је и донео кад је био у посети неких 700 година касније.
Устаје се у 00.30ч, тада почиње дан.. и главно богослужење са литургијом које траје до зоре. Ово је специјално путовање кроз ноћ, црква је “наос”, брод, а на овом месту без струје, и било ког “савременог” средства комуникације, све се управља према олтару и нематеријалној светлости. Звоно обележава етапе пута, постепени улазак у светињу над светињама... У цркви смо у потпуном миру, ум-у-срцу, достојанство и пажња, као и на сваком командном мосту свемирског брода. Крвоток Духа Светог. Око нас, на бедемима и кулама, стражари. Прави стражари, који једни другима, и нама, сигнализирају батеријским лампама. Манастир је право утврђење, а улогу стражара сам схватио већ прво вече, када нам палестинци које манастир и даље нервира нису дали да спавамо: довели су псе да лају около са њима, бацане су флаше и псовке целу ноћ. Уобичајено. Непобедиво, неузнемирено место.
Ручак у 9 ујутру, па онда неки рад или одмарање на крову цркве, са погледом на природне пећине у жутом камену, где је св. Сава живео. Разгледам, поглед клизи по рупама у камену. Он је као момак отишао из урбане средине, Јерусалима, и рекао довиђења свима. Населио се у пустињи, у једном малом, али пријатном природном удубљењу у камену (еуфемизам), изнад реке Кедрон, нигде, ван сваке мапе. Сам. У пустињи. У пећини. Годинама. Онда је после неколико година дошао још један момак, јер је желео да буде поред њега. И још један, и тако временом педесет. И онда петсто, на крају је било 5000 момака, који су више од свега желели да буду ту, јер све што им је требало, силазило је одозго. Како то? Зашто то, пријатељи драги..
Од свих места на планети, овде ми је, парадоксално, било најјасније да није, дакле, важно где живиш. У Београду, Новом Саду, Берлину, селу, мочвари или пустињи. Јер ако немаш овакав олтар у срцу, онда ни 200 квадрата на Врачару не значи ништа, а ако имаш, и мало сувља пећина у недођији је царство небеско. Ово место је живи, физички доказ те теорије и ја га гледам кроз прозор своје собе, и са овог крова. И ја сам сада ту.
Дан и ноћ се смењују уз петролејке, псалме, појање, грчки, руски, енглески, зезање на арапском, ивриту, тихо звецкање тањира, камене подове, сунце на терасама, прање на руке, певушење; у кухињском подруму кроз који може да прође подземни воз цедимо килограме лимете и додајемо шећер, послужења топлим какаом и колачима пред крај ноћи после службе, дивни моји друиди који то грицкају, старци дугих белих брада и момци који то постају, који ми се обраћају по имену. Велика љубав, велика пажња, људска заинтересованост, осећање да си потпуно посебан.
Велики снови, кулминација пута, увиди стижу један за другим као брзи возови, испод таквих земља подрхтава, а коњукције планета судбински су видљиве. Све је почело да се испуњава што је требало да се испуни, ово дуго путовање са пламеним лавовима у пећине је било скок без падобрана, а сада му се ближи крај. И сваки дан му се потврђивала вредност храбрости и препуштања, дестинација је увек била непозната, а преноћиште неизвесно. Ако сам се нечег уплашио, тамо сам ишао. Где су били највећи отпори, онде је лежала највећа снага. Са потпуном вером и препуштањем сваке контроле, са пажљивим ослушкивањем унутрашњости, свим радарима, у дубине у којима светлуца олтар - све је постало могуће, сада и увек. Да останем у манастиру, сад више није било ни потребно, јер сад и искуствено знам после 10 година - “Царство Небеско је у вама”. Излазим после неколико месеци на путу напоље, кроз смрт у ново рођење, на путовање које се наставља, без краја. Јер живот је диван: океан, пучина, брод, наос, непрестано откриће и усмерена дестинација, “Јер Ти си мој Створитељ, и сваког добра Промислитељ и Подаритељ, и Теби славу узносим. Сада, увек и у векове векова...”


