Iz utakmice u utakmicu sve je više nula na terenu Karađorđa, a sve manje gledalaca na tribinama. Vojvodina je i protiv Borca, u revanšu polufinala Kupa, odigrala bez postignutog gola (0:1), ali i bez ideje kako da ubedi sugrađane da zauzmu mesto na tribinama i u utakmicama koje slede, bez obzira na ime i na snagu protivnika. Istina, sever i dalje odoleva. „Firma“, snagom tradicije i minulog rada, tražila je način da podseti uspavane zvezde da bi zarade trebalo i da zarade.

                Za mesec dana u nastavku sezone, u deset  takmičarskih utakmica, ekipa kojoj su omogućene najskuplje pripreme u istoriji kluba, postigla je samo pet golova: dva u Novom Pazaru (iz dva šuta u okvir gola), dva sa Slobodom na Karađorđu, u finišu utakmice. Oba sa igračem više na terenu. Jedan protiv Partizana (1:4). Od stidljive molbe sa tribina skandiranjem „nemojte nas terati“ preko kvalifikacije „igrate ko p....“ , do očajničkog vapaja „skinite dresove“  malo je prostora preostalo za bilo kakve remonte. Rez, iz temelja rez, to je potrebno Vojvodini, bez obzira na vremenski period rehabilitacije. Provalija na tabeli Superlige, između vodećeg dvojca i Vojvodine izaziva vrtoglavicu, a pogled iza strepnju da je i temelj trećem mestu uzdrman.  Nije li svakom igraču Vojvodine, članu Stručnog štaba ili Upravnog odbora, svejedno, baš kao i navijačima, imperativ oduvek bio poređenje  sa Partizanom i Crvenom zvezdom, manje sa Radničkim, Slobodom, Jagodinom ili Borcem...  Bez uvrede, čast svima, naročito u vremenu nemaštine i nezavidnog ekonomskog okruženja, ali pojedine  relacije moraju da se podrazumevaju, same po sebi. Stogodišnja tradicija i šampionska istorija definišu i određena prava na računicu. Ali, nikako na računicu bez krčmara, kako su to pojedinci shvaliti i sa njom kalkulisali.              

                   Pre svakog početka prvenstvene trke u fudbalskoj Superligi Srbiji fudbalska je Srbija bila podeljena u šampionskim prognozama: Partizan ili Crvena zvezda? Oko ispadanja iz Lige dilema bi bila proširena na barem dupli broj klubova... Jedino će odgovor na pitanje ko će biti treći, sa velikim procentom verovatnoće, biti gotovo jedinstven: Vojvodina!  Zbog te i takve izvesnosti treće mesto Vojvodine u prvenstvu Superlige ne može se prihvatiti kao uspeh, ni po jednom osnovu.  Svesni su toga i svi treneri koji su imali tu čast da preuzmu kormilo Vojvodine. Samo u prvoj deceniji 21. veka bilo ih je dvadesetak u 24 mandata. I svi su, bez izuzetka, veličajući ugled i značaj Vojvodine u srpskom fudbalu, najavljivali borbu za vrh tabele i ravnopravan tretman sa beogradskim dvojcem, ili barem njihovo razdvajanje u vrhu. Za takav tretman, međutim, trebalo je stići i overom na terenu. Za overu je, ipak, potrebno mnogo više od nula na terenu. Overa  nulama ne veruje. A nula je na terenu Karađorđa sve više, a gledalaca na tribinama sve manje.

                    Krajnje je vreme za opštu mobilizaciju. Kako. Nemam pojma, baš kao što pojma nemaju ni članovi „Firme“, koji strpljenje gube, s vremena na vreme, poredeći igrače sa p......, ali ne gube nadu da je takva mobilizacija moguća. Uostalom, ne primaju firmaši platu da bi tražili način i mogućnosti za mobilizaciju. Svoj deo u izgradnji neophodnih preduslova za ambijent u kome se rezultat stvara, odradili su maestralno. Velemajstorski! Za takav odnos prema ljudima na terenu, kojima su poverenje blanko potpisali, nisu tražili niti danas traže išta više od realizacije onoga što su im obećali i njihovo poverenje kupili.

                    Uprkos stidljivim najavama po kuloarima da je i podela među igračima uočena, vera u prevazilaženje pojedinačnih interesa i sujete jeste moguća. O podelama na domaće i strance se priča, podelama po osnovu materijalnih primanja ili na osnovu bilo kog trećeg kriterijuma, nema razlike, podele su podele... Nije potrebno nositi generalski čin (dovoljni su i desetarski čvarci) za zaključak kuda podele vode i šta su posledice podela u kolektivnom sportu. Ostanu li i u naznakama takve sumnje i posle propasti u takmičenju za Kup nema sreće na Karađorđu, pa makar i istočnu tribinu pokrili. Onu tribinu u čiji je temelj, sa toliko ponosa, ugrađen slogan „Budi Novosađanin, navijaj za Vojvodinu!“    

                       Finale Kupa je za mesec dana  na sred Karađorđa. Bez Vojvodine. Trener Dejan Vukićević, preuzimajući odgovornost na sebe, lakonski je komentarisao kako, eto, Vojvodina 100 godina nije osvojila Kup, pa ne mora ni sada... Pa, zar iko u Vojvodini i oko nje ima pravo  da na takav način relativizuje sve što je neko drugi pripremao za spektakularno finale Kupa, pa makar da je i preuzeo svu odgovornost na sebe, ma šta to značilo? Da li iko, na kraju krajeva, ima pravo da učešće u finalu Kupa Srbije, označi kao krajnji cilj Vojvodine u tom takmičenju? Ako ima takvih, koji će treće mesto u Superligi i učešće u finalu Kupa označiti kao rezultatski uspeh generacije, džabe ste krečili. Tako nešto uradiće i polaznici Škole u Fudbalskom centru „Vujadin Boškov“ u Veterniku. Ne verujete?! Dajte im šansu... Neka probaju. Jedna sezona, ni tamo, ni ovamo. Barem će manje da koštaju...!!!

             Predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić ocenio je da je incident na stadionu Partizana, posle utakmice Partizan-Sloboda 0:0, predimenzioniran i da „ne bi trebalo da od muve pravimo medveda“.
             Nije svejedno da li je neko iz grupe, koja je neovlašteno ušla sa tribina na atletsku stazu stadiona, Markoviću zalepio šamar ili nije.   
             Svejedno jeste, međutim, sa kojeg je dela tribine usledio neovlašteni upad „navijača“ na atletsku stazu: jug ili istok, možda  jugo-istok.
             Zato je, po istinu i pravdu, porazan pokušaj razvodnjavanja ozbiljnog incidenta, u smislu nagađanja o upadu s južne ili sa istočne tribine stadiona.
             Ne može da bude svejedno ni to što je  Tomislav Karadžić sebi dao za pravo da relativizuje nešto o čemu je netom pre toga razgovarao i protokol o saradnji potpisao sa ministrom unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije, Ivicom Dačićem.
             Svejedno, opet, može da bude pokušaj predsednika Partizana Dragana Đurića, da zaštiti klub na čijem je čelu, makar i relativizacijom teškog incidenta.  
             U članu 5 Pravilnika o bezbednosti i sigurnosti Fudbalskog saveza Srbije stoji:
Pod nasiljem i nedoličnim ponašanjem na sportskim priredbama, u smislu ovog Pravilnika, smatra se naročito:
¤ fizički napad na učesnike fudbalske utakmice (st.1)
¤ izazivanje nereda prilikom dolaska, odnosno odlaska sa stadiona ili na stadionu... (st.6)
¤ neovlašćeni ulazak na stadion (st.7)
             U članu 20 istog Pravilnika težim slučajevima ugrožavanja bezbednosti ljudi i imovine, smatraju se:
¤ prodor gledalaca u teren i fizički napad na igrače ili službena lica (st.1)
             Jesu li „neovlaštena lica“ upala tamo gde im mesto nije? Jesu!
Da li su ugrozili bezbednost učesnika utakmice? Jesu!
             Hoćemo li o tome šta bi bilo da je bilo? Bolje ne!!! Setimo se Đenove... Ni tamo niko nikoga nije šamarao na terenu...

Ni tri dana čovek da razmišlja ne bi smislio iole ubedljiv detalj za pozitivnu fudbalsku priču u okvirima reprezentativnih ili klupskih takmičenja, svejedno. Da nam je da ih zaobiđemo i da se ne sećamo svih njihovih promašaja. I sramote. I oni bi sami verovatno bili najsrećniji da ih u sabiranju rezultata ni ne primetimo. Lako je tako šta poželeti, ali nije lako ne primetiti svu slabost do propasti izvedenih kvalifikacija za Evropsko prvenstvo i sramotnog učinka preslikanog jedino pobedama protiv teških amatera iz Severne Irske i Farskih Ostrva. I nikoga više. A šansu su imali, sve je od njih samih zavisilo, rezultati su im se sami nameštali. Samo je jednu poštenu trebalo da odigraju. Ništa. Presrtana nula i još za nijansu lošije od toga.

Krivca mogu da potraže jedino između sebe: od ekipe do vrha Saveza. Ljutili se, ne ljutili na prigovore iz medijske kuhinje, nije bilo moguće pronaći kriterijum na osnovu koga bi mogli da budu ocenjeni prolaznim ocenama. Ako im je, uljuljkanim u oblande milionskih inostranih angažmana, do mišljenja sredine u kome su ponikli uopšte i stalo. Ni delić sebe, u odnosu na angažman u klubovima u kojima su pod ugovorom, nisu ugradili u reprezentaciju u koju se deklarativno zaklinju. To je činjenica, sve ostalo je teška demagogija. Pokušaj selektora Vladimira Petrovića da preuzme odgovornost isto toliko je smešan koliko i odluka predsednika Saveza Tomislava Karadžića da ga imenuje na dužnost selektora, odnosno da onima koji su ga birali da mig da ga izaberu. Kao svopjevremeno Đorića, na primer, Petrović je poslužio kao zapušač da sistem zatvori. Hermetički. A što se rezultata tiče... Nije kraj sveta. Igraće se fudbal i u godinama koje slede, što reče Tole.

Što se domaćih takmičenja tiče... Bez komentara. Finale Kupa Srbije pravi je odraz stanja i prilika u sportu, barem u Srbiji pretenciozno nazvanim najvažnijom sporednom stvari...

                   Svi komplimenti fudbalerima i članovima stručnog štaba Metalca iz Gornjeg Milanovca. Praktično gostujući u svakoj utakmici superligaškog takmičenja, celoj fudbalskoj Srbiji dali su do znanja koliko su jaki u finišu prvenstva. Selidba iz Kragujevca u Čačak, promena na čelu stručnog štaba, naknadno uobličeni imperativi ili probuđeni motivi,  ili od svega po malo… Ko će ga znati. Bilo kako bilo, Metalac je na dobrom putu da opstane u elitnom društvu srpskog fudbala, ili onoga što je od njega ostalo.

                   Dva kola pre kraja prvenstva “metalci” mogu jedino da žale što se trka uskoro završava. Gde bi njima bio kraj da su tek u prvom delu sezone, ili barem na polovini… Nakon poraza od Crvene zvezde (u 22.kolu) Metalac je u šest kola zaredao seriju divljenja vrednu.   Seriju vrednu 15 bodova, dva više nego u prethodne 22 utakmice!!! Pet pobeda, jedan poraz, gol-razlika 8:2… Veličanstveno!

                   Bolji učinak, u istom periodu, ima jedino učesnik Lige šampiona Partrizan. Između Partizana i Metalca, u tih šest poslednjih kola, jeste jedan bod. Samo jedan jedini bod. Vojvodina i Crvena zvezda su toliko zaostale iza Partizana na prvom i Metalca na drugom mestu da ih samo splet srećnih okolnosti može dovesti na mesto koje razdvaja Partizan od Metalca. Recimo da u poslednjem kolu, na “Karađorđu” u Novom Sadu, u međusobnom susretu pobede i Vojvodina i Crvena zvezda… Što da ne…? U srpskom fudbalu nije nemoguće…!!!

                     Ispade tako da je kojim slučajem prvenstvo počelo 20.aprila, danas bi Metalac bio jedini konkurent Partizanu za kvalifikacije Lige šampiona. Međutim, zahvaljujući zakasnelom paljenju, ukočio ga je minus iz prethodne 22 utakmice. I još ga drži u zoni ispadanja. Doduše, samo teoretski. A koliko je praksa od teorije važnije i za fudbalske prilike u Srbiji merodavnija, svedoče kretanja u finišu prvenstva. Praksa, dakle, najavljuje mirnu završnicu, bez obzira na početna 22 zamarajuća kola. U te 22 utakmice (pre buđenja i selidbe iz Kragujevca) Metalac je osvojio tek 13 bodova: 3 pobede, 13 poraza i 4 nerešene utakmice, uz gol-razliku 11:32 !  Šteta kasnog paljenja…  

                    

                       

                     Još samo da kadeti  Danske, Engleske, Holandije i Nemačke između sebe  medalje podele pa ćemo moći sebi da čestitamo odlično organizovano takmičenje, na kome je rezultat bio u drugom planu. Važno je da su se deca lepo družila dve nedelje, a najvažnije će tek da usledi kada Evropa još jedanput u fudbalskoj Srbiji prepozna partnera u koga može da ima poverenje prilikom organizovanja skupova koje niko neće i koji nikome ne trebaju.

                     U međuvremenu, uz četiri polufinaliste, na Svetsko prvenstvo ispratićemo trećeplasirane ekipe u grupama Francusku i Češku, a mlađanim srpskim igračima koji su obrukali i sebe i zanat kojim se bave (uz vršnjake iz Rumunije) poželeti makar za nijansu stručniji rad kod kuće u godinama koje im slede. Za njih mesta na Svetskom prvenstvu u Meksiku nema, a kako su se predstavili fudbalskim poklonicima u zemlji, u susretima sa vršnjacima iz Danske, Francuske i Engleske, bolje da ih nije bilo ni na  Evropskom prvenstvu u Srbiji, niti Prvenstva u Srbiji. Osim ako nisu preozbiljno shvatili onu Kubertenovu…

                      Totalno razočarani ljubitelji fudbala u našem podneblju odavno nisu bili u prilici da vide nemoćniju selekciju srpskih fudbalera, bez obzira o kome je godištu reč. Mnogi će, međutim, sličnost pronaći u vremenu kada nas ono Hrvati razbiše (takođe pred našim navijačima) sa 6:2 u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo U-21, 2000. godine. Podsećanja radi, selektor te generacije mladih jugoslovenskih fudbalera bio je Milovan Đorić.

                      Mnogi će se prisetiti i promašaja u kvalifikacijama A reprezentacije za Svetsko prvenstvo u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine i serije utakmice, bez pobede u susretima sa Švajcarskom (1:1) i Rusijom (0:1) u Beogradu i na gostovanju u Sloveniji (1:1).  Selektor te, sudeći po internacionalnom rejtingu igrača moćne generacije, bio je Milovan Đorić. Srećom, mandat mu je bio kratak. Tek od 26. januara do 7.maja 2001.godine. Ni tročlana selektorska komisija (Boškov,Ćurković, Savićević) ne ispravi iskrivljeno…

                        Kamo sreće da je završetkom grupnog dela takmičenja na Evropskom prvenstvu kadeta u Novom Sadu, Inđiji, Smederevu i Beogradu, završen i mandat Milovana Đorića na čelu kadetske reprezentacije Srbije. Kamo sreće i da su popunjena i selektorska mesta u ostalim starosnim kategorijama, od pionirske pa dalje, gde još nije službovao Milovan Đorić…

                        Ali, tamo i ovamo i svugde gde se struka pomene službuju polaznici Trenerske škole Fudbalskog saveza Srbije. Njihove diplome potpisivao je donedavno direktor Trenerske škole FSS Milovan Đorić, stručnjak za poraze.

                        Đorić je na konferenciji za novinare, posle totalnog fijaska sa Englezima, svodeći račune, svu odgovornost za neuspeh preuzeo na sebe. Šta to znači? Ništa, baš kao što ništa nisu značila ni prethodna odstupanja sa različitih funkcija čoveka bez koga FSS, ispostavilo se, ne može.  Ili, neće da može! Odgovaraju mu Đorić i Đorićevi polaznici za hermetičko zatvaranje sistema u koji prodora nema bez Đorićevog potpisa na diplomi ili podrške Đorićevoj kandidaturi. I tako u krug… Godinama…

                         Nije Đorić kriv. Nizašta on nije kriv. Džaba mu bio i pokušaj da odgovornost preuzme na sebe. Ne može. Najmanje su kriva selektirana deca… Nikom od njih, ponaosob, niko, pa ni Đorić, ne može da oduzme ni talenat ni usvojeno znanje u klubovima, na osnovu kojih su selektirani. Ideje u njihovoj igri nije bilo. Ni organizacije. Ni sistema, po kome bi bilo moguće prepoznati rezultate 15-mesečnih priprema.  Ničega nije bilo što bi navijače uputilo na vrednosti generacije mladih igrača, koji su poneli teško breme imperativa srpske fudbalske budućnosti.

                        Nisu deca kriva što ne mogu. Nije ni Đorić kriv što ne zna. Kriv je onaj ko Đorića potura svugde gde mu je potreban zapušač da sistem zatvori. Hermetički…

                          

 

               Nivo sportske kulture svake nacije merljiv je na osnovu razvijenosti pojedinačnih sportova i učinka sportista u njima. Tu prvenstveno mislimo na bazične sportove: atletiku, plivanje i gimnastiku.

               Zašto je to tako? Obrazloženje bi moglo da bude krajnje jednostavno: elementi bazičnih sportova su polazišta i temelj za sve ostale sportove.

               Suprotno modelu, prihvaćenom u svetu, kod nas je sredinom prošlog veka lansirana  i do kraja veka negovana i razvijana teza o predodređenosti Jugoslovena za kolektivne sportove. Na osnovu čega smo to bili (i ostali) predodređeni za kolektivne sportove nikada niko nije ni pokušao da pojasni. Zašto bismo i pokušavali da tražimo utemeljenje nečemu kada nam je u formi aksioma ponuđena mogućnost superiornosti u odnosu na ostatak sveta, barem u delu sporta sa kolektivnim predznakom.

              U vreme socrealizma upotrebili smo termin predodređenost, danas bismo valjda upotrebili od Boga dar. Takva neutemeljena teza, do danas nedokazana, svoje izvorište mogla je da pronađe jedino u kolektivizaciji svega i svačega u vremenu socrealizma, nastala na talasima mora parola o zajedništvu, bratstvu i jedinstvu, ravnomernoj zastupljenosti, opštenrodnoj odbrani, opštedruštvenom ovome i onome i slično. Sve što bi uspehom upućivalo na pojedinca, podređivano je kolektivnom umu i kolektivnom duhu, bez šanse da pojedinac dođe do izražaja. Jer, Jedan je bio i postojao... Sve okolo stavljeno je u funkciju negovanja kulta i aksioma zarad njegove odbrane.

               Svaka selekcija u kolektivnim sportovima bila je Jugoslavija u malom. Zar to nije bio cilj kreatora aksioma o urođenom smislu za kolektivni sport? Kolone "Jugoslavija u malom" (bez pojedinačnih vrednosti) stale su u prve redove odbrane socijalističkog i samoupravnog sistema sa Najvećim Sinom Svih Naroda i Narodnosti na čelu. Posle svakog uspeha, svedočili su junaci iz kolektiva, čestitka od druga Tita, susret i slikanje s njim bili su važniji od medalje bilo koga sjaja.

                Da se Vlasi ne dosete, uporedo je lansirano opredeljenje društva za razvoj i negovanje bazičnih sportova. Tako bismo ostali u trendu sa svetskim modelom merenja nivoa sportske kulture nacije. Barem u obliku deklaracije. Nažalost, sve je ostalo na deklarativnom opredeljenju, bez konkretne akcije u tom smeru. Atletika, plivanje i gimnastika ostali su na repu zbivanja, društvena pastorčad, prepušteni sami sebi i ličnoj ambiciji da odgovore na izazove visokog nivoa sportske kulture, zasnovanog na naučnim parametrima.

                 Tako je to bilo u Titovoj Jugoslaviji, što se sporta tiče. Nažalost, ništa se bitnije nije promenilo ni u prvoj deceniji 21. veka. Jedino što Jugoslavije više nema. Ni Tita nema. Ostao je aksiom, jednako snažan i jednako važan. A umesto slikanja s Titom, sada je u trendu slikanje na balkonu. Za to vreme, takmičari u bazičnim sportovima strpljivo čekaju ispod balkona zgrade Skupštine Beograda, prizivajući budućnost u kojoj bi deklaracija zaživela u praksi. Istina, po koja zvezdica, iz mase ispod, s vremena na vreme, umešala bi se  među slavljenike na balkonu. Tek toliko da bismo je prihvatili i definisali kao izuzetak... Izuzetak, koji samo potvrđuje pravilo, oblikovano nekad negde u Titovo vreme.

             

 

FUDBAL  2010.

 

               Među najskupljim fudbalskim linijama odbrane u svetu lako ćemo da prepoznamo liniju Ivanović-Vidić-Subotić-Kolarov. Brat bratu 120 miliona evra. Kamo sreće da je na tu liniju mogao da računa i selektor srpske reprezentacije Radomir Antić, na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi...

                Ovako, rame uz rame sa promašajima političara i politikanata različitih fela u zemlji Srbiji, među top promašaje na kraju 2010. godine visoko plasiran biće i učinak fudbalske reprezentacije na planetarnoj smotri. Dodamo li izlomljenoj liniji i odsustvo Krasića, Jovanovića, Stankovića (...) lako ćemo doći i do zaključka kako Mr. Antiću zaista nije bilo lako. On je, međutim, 100 i kusur miliona uredno smestio na sopstveni konto, ostavljajući ljubiteljima fudbala u Srbiji (uz svesrdnu pomoć medija) vešto plasiranu dilemu Antić ili Tole?

                 Ni Antić, ni Tole! Uprkos dijametralnom zalaganju ministra za sport. Prvi zato što nas nije ubedio da reprezentacija u Južnoj Africi nije razočarala, drugi zato što nas jeste ubedio pre početka Šampionata da su Antić i njegovi izabranici već u drugom krugu Mondijala. Tim pre što je ekipa u kvalifikacijama delovala u nesrazmeri sa ocenama i nametnutom utisku o superiornosti u  odnosu na suparnike u grupi. Rezultati, istina, jesu jedino važni. Rezultate, međutim, niko ne spori. O utisku iz kvalifikacija jeste reč, utisku koji je morao da upozori na nespremnost fudbalske reprezentacije Srbije, pod Antićevim vođstvom. Dodamo li tom utisku i onaj građen za vreme test utakmica neposredno pre početka južnoafričke fešte, dobićemo prazan skup, na osnovu koga nije bilo moguće pravdati optimizam bez pokrića uoči starta takmičenja i susreta sa Ganom, Nemačkom i Australijom.

                 Konačno, na Svetskom prvenstvu, uz poraze od Gane i Australije, jedini pozitivan rezultat, obojen vrednovanjem kako je važnije pobediti Nemačku, nego proći prvi krug, plasiran je u duhu kosovskog mita: nije važno što smo izgubili boj, važnije je da je Miloš ubio sultana.