Sećam se nekih momenata tuge. Sada, sa istorijske distance, shvatam da je taj niz sačinjen od momenata tuge zapravo bila depresija. Doneo ju je duševni nemir koji me je ostavljao budnu do kasnih sati ili budio iz najdubljeg sna da bih plakala. I trajala je celo jedno leto, naše, evropsko leto.   Pretila je da nikada ne prođe.

Moj život mi je tada izgledao kao jedna od onih priča sa više završetaka, ako na strani toj i toj doneseš tu i tu odluku, ideš tamo i tamo. Samo što ja u tom trenutku nisam imala vizuju gde je to „tamo i tamo“, a još manje koju odluku treba da donesem. 

Jedno od naličija  posla stjuardese u jednoj ovako velikoj aviokompaniji je samoća u tenucima kada ne želite da budete sami. Besciljno lutate ulicama, ili ostajete u hotelu, boreći se sa sekundama teškim kao olovo koje neutešno padaju na vas.  I uvek iznova, ukrcavate sa na avion sa novom posadom, neretko pričate jedni drugima svoje životne priče, na rastanku se pozdravljate, znajući da se možda nikada više i nećete sresti i ne marite mnogo za to. Tokom dugih noćnih letova otvorate dušu svojoj koleginici iz Kenije, ona vas sluša, savetuje, i ukolike ste raspoloženi da sad vi nju saslušate, i ona započinje  svoju tužnu priču.

U tom nekom periodu svog delirijuma sam igrom slučaja često letela za London. Tada je tamo živela jedna moja prijateljica koja je imala bezgranično strplljenje za moje priče koje nisu imale ni kraj, a ni poentu. Išle smo na Kamden, prolazile pored Temze, koja se već pozdravljala sa letom, što uopšte nije doprinosilo mom opštem utisku, i razgovarale o životu. U tim momentima mi je jako trebao neko ko me dugo poznaje, a ona je upravo to bila.

Kasnije, kada bih se vratila u Dubaji nastavljala bih da pričam svoje besciljne priče svojim cimerkama. Cimerke u tuđoj zemlji su od izuzetne važnosti, ako nemate sreće sa njima, osim pakla u duši, čeka vas i pakao u kući. Ja sam , ovoga puta imala sreće.

Tužno je reći, ali ono što me je prenulo iz tog začaranog kruga bila je vest o nečijoj smrti. Radila sam dugi australijski let, na koji mi se nikako nije išlo, u tom neraspoloženju otići na put od deset dana je bilo  nešto poslednje što mi je trebalo. Na sve moguće načine sam pokušavala da zamenim taj let, nikako nisam uspevala i napokon reših da se "suočim" sa njim. Jedan od kolega mi je ispričao za smrt jednog tridesetpetogodišnjeg mladića iz Srbije koji je živeo u Dubaiju i koga čak nisam ni poznavala. Znala sam priču o njemu i da se naprasno razboleo, ali ga nikada zapravo nikada nisam ni upoznala. Ta vest me je iz nekog razloga istinski potresla i podsetila na to da je život kratak.  I kao da sam tada, u tom trenutku, presekla, ostavila svoj nemir da tone u Indijskom okeanu, a ja, sam nastavljala dalje, ka Australiji, koja u mojim letačkim danima nije budila neko naročito oduševljenje , ali je ovoga puta  bilo drugačije.

Nekoliko dana kasnije sam već bila u nepormočivom odelu na času surfovanja (verovatno mom prvom i poslednjem), spremna da idem dalje. Ne može se reći da sam bila neki poseban talenat za ovaj sport, ali sam jednom uspela da  ustanem iz klečećeg u stojeći položaj na dasci koja je sekla talase. A jednom je dovoljno.

Kasnije, po povratku je usledila dubajska zima. Prijatnih 25 stepeni, bez sparine i lepljive kože. Osećanje sreće koje mi je uporno izmicalo prethodnih meseci je sada bilo tu da ostane sa mnom. Odluku o daljem pravcu u kom se kretala moja priča sam donela spontano, ovoga puta potpuno sigurna u njenu ispravnost.