Igrom slučaja svoje „okrugle“ rođendane sam dočekala u dve metropole. Zapravo, za tridesti sam se tenedeciozno, kao svaka pristojna žrtva marketinga koja drži do sebe, zaputila u Njujork, a za dvadeseti sam se  zadesila u Parizu.

20

U to vreme, kad sam imala dvadeset godina, sam putovala sa prijateljicom u jedan volonterski kamp koji je bio smešten na jugu Francuske, u planinama, u blizini Liona. Ti kampovi su funkcionisali po sistemu da su vam smeštaj i hrana obezbeđeni, a vi za uzvrat radite poslove koje volonteri inače rade. Nekada je bilo u pitanju krčenje puteva, nekada malterisaje zgrade, i sl., sve u zavisi od kampa do kampa. I nas dve, posle tog kampa odlučismo da svratimo u Pariz.

Sad kad pregledam fotografije, bilo je to i vreme kada smo nas dve smatrale da je izuzetno cool nositi šorc (ili biciklističke) i duboke planinarske cipele i tako na +30C šetati gradom. Na jednoj slici vidim da meni nije bilo strano ni da nosim te iste cipele u kombinaciji sa haljinom. U Parizu smo ostale nekih nedelju dana, i tamo negde pred kraj našeg ostanka je bio i moj dvadeseti rođendan. Dogovorile smo se da ja kao slavljenica biram  šta ćemo toga dana da radimo.

Meni se nekog prethodnog dana jako svideo performans ispred Centra Žorž Pompidu. Dva muškarca, (možda nije zgoreg pomenuti  da su bila u pitanju dva zgodna meleza) su izvodila  numeru koja je mene potpuno oduševila, a izgledala je kao nešto poput usporenog break dance-a. Nekoliko dana sam pričala o tom performansu, tako da sam za svoj rođendan odlučila da ponovimo taj doživljaj. Stigle smo, ovog puta smo taktički odabrale poziciju u širokom obruču oko plesača, tačku sa koje smo imale najbolji pregled dešavanja, i performans je otpočeo. Moje početno oduševljenje tim prizorom kao da se topilo, svakim daljim trenutkom programa osećala sam se kao da me neko na licu mesta pljačka  za jedno sećanje. Bila je to dobro uvežbana  koreografija, lišena sponatnosti, koja  se ponavljala iz dana u dan, uvek je bila ista i jednostavno  nije zamišljena kao nešto šta bi turisti uvek iznova hteli da gledaju. I tim ponavljanjem sam uništila magičnost prvog trenutka.

Posle smo se popele na Ajfelov toranj, i do tad sam uvek mislila da ću se osećati drugačije, posebnije, ako se ikada popnem na njegov vrh. Ali, nisam. Osećala sam se nekako ravnodušno. Proverila sam sa prijateljicom, i ona se osećala isto.  Kao da su sve razglednice Pariza koje smo ikada videle pokrale delić naše impresije i na kraju je ostalo samo ogoljeno iskustvo penjanja na neki vrh.

I sada kada razmišljam o Parizu, najjači utisak na mene je ostavio maleni Rodenov muzej, sve sa drvenim podovima koji škripe pod koracima i La Grande Arche de la Fraternité, mesto susreta, kapija modernog Pariza.

Kasnije, kada sam radila kao stjuardesa sam par puta navraćala u Pariz, tada sam se uglavnom šetala ulicama, jela kroasane i uživala u šetnji. Dvadesetogodišnjoj meni, Pariz je bio i neki period odrastanja, kulminacija moje analitičke faze, priznavanja samoj sebi da imam i loše osobine i loše misli i življenje sa njima.

30

Za svoj tridesti rođendan, na zalasku moje letačke karijere, sam se zaputila u Njujork. Serija „Seks i grad“ je u velikoj meri bila „krivac“ za ovu moju odluku.  Pridružila mi se jedna moja prijateljica  i plan je bio da nedelju dana provedemo u Njujorku i da se potom, za vikend  spustimo u Majami. Prvo veče u Njujorku smo se našle  sa jednom mojom poznanicom iz Novog Sada koja nas je odvela u jedan klub koji je bio ni manje ni više nego u libanskom fazonu. Sve je imalo pomalo i komičan karakter, dolazimo iz arapske zemlje i prvi klub koji posećujemo u Njujorku je upravo libanski, otprilike ništa što nismo videle u prethodna 24h.

Kasnije smo napravile listu stvari koje moramo da obiđemo preko dana, kao i listu klubova koje moramo da posetimo. Subotu smo propustile, još neprilagođena na novu vremensku zovu ja sam legla da dremnem i dremež se pretvorio u dubok san. Danima koji su sledili smo pokušavale da nadoknadimo groznicu subotnje večeri koja je nestala bez traga.

Kada smo krenule u osvajanje Empire State Buildinga, rešile smo da  na krovu Njujorka  nazrdravimo magičnosti tog trenutka. Svratile smo u obližnju prodavnicu i kupile Bacardi Breezer-e sa skromnim procentom alkohola.  Kako prodavačica nije imala neko manje pakovanje, morale smo da kupimo ono od 6 flašica. Da li je potrebno posebno da naglašavam da  nam j oduzeto svih šest  staklnih flašica ovog niskoprocentnog alkohola na prvom skeneru u Emprie State Building-u. Vrh smo osvojile suvih usta, ostale smo da vidimo sumrak, po povratku smo pokupile nesrećne Breezer-e i održale zdravicu.

U to vreme sam baš nekako živela svoj momenat, mislim da se nikada nisam osećala ispunjenije i slobodnije. Završena treća decenija, bez prave veze koja bi određivala moje boravište, ostvarena na poljima koja su mi bila bitna u to vreme, na pragu da potpuno promenim svoj život, dovoljno mlada i dovoljno zrela. Sve u svemu Njujork je bio sjajan epilog te decenije, kao i Pariz prethodne.

PS. Ovaj prekjučerašnji sam dočekala na Fruškoj gori, avec mon amie i bilo je tres jolie.