Hop-on, hop-off

U bukvalnom prevodu “hop-on hop-off” značilo bi nešto poput “iskoči-uskoči”. Ovo je naziv za (uglavnom) dvospratne turističke autobuse za razgledanje grada.

Sedimo prijateljica i ja u jednom autobusu te vrste, londonske proizvodnje.  Gledamo  prizore oko sebe , pokušavamo da razumemo ženu koja govori u mikrofon i šali se na lokalnom dijalektu. Nekolicina njih se smeje, dok mi ostali, turisti sa neanglosaksonskog govornog područija, ne shvatajući šta je uopše bilo smešno u toj njenoj digresiji skrećemo pogled ka novoj znamenitosti. Dan je sunčan, ali džaba, umor nas sve više savladava, jedva da ostajemo u budnom stanju na gornjem spratu ovog turističkog postrojenja.  Prolazimo pored nekih izloga i u jednom, glas moje prijateljice kao da me budi iz dremeža, ona uzbuđeno uzvikuje : “Sandale za10 funti! Sniženje!” . I sve dalje postaje nebitno i čuveni londonski kvart Belgravija, Bakingemska palata i Trafalgar,… Sve!

Rikša

Pravu rikšu sam  prvi put uživo videla u Bangladešu. Ovo prevozno sredstvo vodi poreklo iz Japana, a u bengalski zaliv ga je pre muka naterala, nego stvar čistog hira.  Tanani Bengalci, opasani dugačkom maramom koja seže do zemlje trčkaraju ulicama Dake vukući snagom svoga tela putnike u rikši. Nisam imala ni volje ni snage , a još manje želje da ovaj prizor upotpunim stavljajući svojih šezdeset kilograma na grbaču  vozaču rikše. Danas za Daku kažu da je prestonica rikši. 

Tuk-tuk

Za tuk-tuk ćete ponegde naći i naziv “autorikša”.  U ovom slučaju ovo vozilo se ne pokreće snagom nečijeg tela, već motora. Tuk-tuk je neka vrsta azijskog taksija koji se sreće širom ovog kontinetna. Izgleda poput motora , na tri točka,  kome je dodata kabina u koju mogu da se smeste dva-tri putnika, ako su mršaviji onda i do pet. Ovaj vid pevoza je vrlo zgodan za velike gradove tropske klime! U tuk-tuku se brzo i lako provlačite između automobila, idete prečicama kojima autumobili inače ne mogu da prođu,  još ako je i vaš  vozač pouzdan, uštedeli ste barem pola sata i isto toliko živaca.

Linijski taksi

Ekonomska kriza po pravilu ide ruku pod ruku sa ovim prevoznim sredstvom. U Havani sam znala mesto gde su se zaustavljali linijski taksiji. Bili su znatno jeftiniji od onih pravih taksija, koji su bili namenjeni nama strancima. Sela bih u vozilo, pretvarala se da sam Kubanka, iako je verovatno svima bilo jasno da to nisam, i što brže i što nerazumljivije bih izgovorila ime ulice u koju sam se zaputila. Jednom mi se desilo da jedan vozač linijskog kombija nije hteo da me poveze. Iako od starta nije verovao u moje kubanske korene, čisto da proveri svoju teoriju,  upitao me je nešto na kubanskom žargonu. Ja apsolutno ništa nisam razumela i jedino što sam uspela “odgovorim” na njegovo pitanje je bila bojažljivo izgovorena upitna rečca : “¿Qué?”. Sa tom rečcom sam se i oprostila od svojih nepostojećih kubanskih predaka, ostavši da stojim ispred kombija koji je odlazio bez mene ...

Voz

Putovala sam vozom za Rusiju, cirka dva dana. Sreća da sam kupila kartu za spavaća kola.  Kada dođete na prag bivšeg SSSR-a, na granicu sa Ukrajnom, voz pun putnika se podiže, na visinu od recimo metar,  i osovine se prilagođavaju sovjetskom sistemu šina koje su šire nego u ostalom delu Evrope. Jednostavno, neko vozi sa desne strane, a neko putuje širim šinama. Nastavljamo put, usput pristajemo u neke gradiće nekadašnjeg SSSR-a. Cela jedna pokretna pijaca se ukazuje pred nama. Ljudi trče sa košarama punim voća, sa tepsijama ribe, prilaze prozorima i pokušavaju da trguju sa nama. Poneko i kupuje nešto,  ja ih samo posmatram iz voza koji lagano klizi ka Moskvi, čekajući da vidim Dnjepar …

Autobus

Voziti se autobusom u Uzbekistanu je doživljaj za sebe.  Putovali smo iz Samarkanda za Taškent, bila je noć.  Usput smo stajali da koristimo toalet. Stojim u redu sa ostalim ženama, vidim senke žena koje se povijaju i nejasno mi je šta sledi iza toga.  Ulazim u toalet i saznajem da je ovo najjavniji nužnik koji sam ikada videla u životu. Žene čuče jedne pored drugih odvojene niskim paravanima, skoro da podsećaju na koke nosilje. Vraćamo se u autobus, stižemo u Taškent, oko 5 izjutra. Shvatam da metro još uvek ne radi, razmišljam kako ćemo otputovati do smeštaja i odjednom dobijam odgovor. Autobus se isključuje, svetla se gase, žena iz zadnjeg reda izvlači neko ćebe koje prostire na prolaz između sedišta i sprema se za spavanje. I ništa, dremamo tako, neko u svom sedištu, neko na podu auutobusa, sve dok se metro ne otvori …

I, tako sve dok se ne razdani,  negde na nekom drugom kraju sveta, iznova putujem, nekim drugim prevoznim sredstvom.