Ideju za ovaj post sam dobila čitajući blog http://elektrokuhinja.com/ o tome šta je potrebno čoveku da bi se u nekom stranom gradu osetio kao kod kuće. U mom slučaju to su bili:  

•  frizerka koja ume da se izbori sa mojom kosom
• depliatorka koja radi po kućama
• kafić (Bocadillo)  u komšiluku koji ima izvanredne palačinke
•  Waagamama u kojoj imate popust na hranu bezobraznih 50%
• Iranci koji rade kućnu dostavu iz piljarnice (koja je btw bila u  podnožiju zgrade u kojoj sam živela)

Kad sam se tek doselila u Dubaiji bili su mi nejasni ljudi koji zovu delivery, a pri tom jedina akcija koju treba da preduzmu je da obuju japanke, uđu u lift i siđu u tu istu prčvarnicu i kupe ono što im treba. Vrlo brzo i ja sam postala jedna od njih, broj "delivery" je zauzeo vrlo važno mesto u mojim "kontaktima" u mobilnom telefonu. Probudim se ujutro, pravim nes kafu, jao kuku, nema mleka! Zovi delivery, stvar je zaista hitna! Krenem da pravim sendvič, hleba ima u tragovima, opet prsti traže slovo "D" u imeniku kako bih što pozvala broj za ovako hitne slučajeve.

Ni dan danas ne znam koliko je ljudi radilo u toj našoj prčvarnici. Znam da su bili Iranci, i da su bili neki rođaci (ne meni, već međusobno) i da su se dosta retko kupali. Njihov broj je varirao, možda su ih bila četvorica, možda čak i šestorica, zasita ne znam. Sve u svemu, dok su se vlasnici ostalih lokala menjali, ova radnjica je uvek radila istim tempom.

I uvek je bio zanimljiv razgovor sa njima, jer nikada do kraja niste mogli biti potpuno sigurni da će vam stvarno i doneti ono što ste i naručili. Na primer kažete: "Milk and bred." i stigne vam samo bred. Pitate se gde je to mleko koje ste naručili, nije tu, jer vama je stigla vrsta hleba (za koju ranije niste ni znali da postoji) i zove se milk bred. Jednom prilikom sam naručila gomilu stvari, između ostalog i  napkins (iliti salvete) i meni su stigli ulošci. Mislim da mi je to bila najsmešnija konfuzija sa Irancima :-) Nekako nije baš zgodno podeliti gostima uloške umesto salveta, at least not in my culture:-) Pa sam mu ih kroz smeh pružila natrag, a on me zamolio da mu dam i kesu, nije baš prijatno šetati sa pakovanjem uložaka kroz zgradu, not in anyone's culture :-)

Nema čime se nisu bavili! Od organizovanja armije cleanersa, seoba, delivery-ja (to se naravno podrazumevalo), s radnim vremenom od 6 do 24h, i kad onda moliću lepo, ti ljudi da se istuširaju!  Njihov znoj se uvlačio i u pore lifta u našoj zgradi,  sva sreća da je imao rok trajanja (i znoj i lift). Budući da su ovi naši Iranci radili i selidbe, moje, tada buduće, sada bivše cimerke, su ih unajmile  kako bi prenele svoju pokretnu i nepokretnu imovinu u novi stan. Vozati se sa Irancima u kamiončetu, ili kako su ih one tada prozvale "Smrdama" je iskustvo  sebe, a unošenje stvari u novi stan sa njima je već ekskluziva. Umesto tamjanom, naš stan je okađen njihovim ne tako prijatnim mirisom.

Interesantno je bilo šta su sve prodavali ti naši Iranci,sitem je bio: "Name it, we have it.". Kada sam napuštala Dubaiji siđem ja da ih pitam da nemaju kojim slučajem bubblewrap (pucketavi papir za umotavanje stvari), šta koji slučajem, naravno da imaju!  Ali, nisu bili ni jefitini, uvek su bili za dirham, dva skuplji od okolnih radnji. Po sistemu koliko para, toliko muzike.

Moj poslednji kontakt sa njima je takođe bio vezan za moju seobu, unajmila sam ih da me voze u Cargo Village, gde je trebalo da predam sve kutije koje su bile prepune mog višegodšnjeg lutanja. Zovem, ugovaramo cenu za transport, natežemo se, ne popuštam, i sklopljen je dogovor recimo za utorak u 18h. U ponedeljak oko 12h zvoni meni telefon, već po tonu shvatam da pričam sa nekim od Iranaca od dole i pita on mene da li sam ja ugovorila trasport karga sa sutradan popodne, ja potvrđujem, a on mene upita "Vaj not nou?". ja onako sva u histeriji ne mogu da verujem šta me pita, odgovaram nešto :"Kako bre danas? Ja nisam ni kod kuće sada.Šta vi mislite!" On istim onim mirnim tonom kojim je predložio promenu plana zaključuje kako nema problema i ne moramo da menjamo dogovor.  I tako i bi.