Insomnia,...

Evo noćas nikako da zaspim... Prevrćem se, uzalud, sna nemam. Gladna, jesam malo, možda ne mogu na prazan stomak da zaspim. Sečem komad hleba i parče sira, lenja da spremim nešto komplikovanije. Uzimam i jogurt. Talas gladi je prošao, a ja i dalje pospana nisam.

Akcioni snovi

Za koji dan biće godinu dana od kako sam se vratila iz Dubaija i napustila posao stjuardese. Sad kad gledam unazad, da mi je ponovno „pripitomljavanje“ na rodnu grudu palo lako, baš i nije. U početku mi se dešavalo da se probudim pa da ne znam gde sam, mislim da sam u hotelskoj sobi u Sidneju i da treba da nastavljam dalje do Novog Zelanda. Ili sanjam neke nebulozne snove gde ja evakuišem sve putnike, a pritom smo sleteli na sred nekog bulevara u Japanu. Slide raft  koji služi za evakuaciju (izgleda kao tobogan na naduvavanje) se otkačinje od vrata za koja sam ja zadužena i odleće u dečije igrališe i ja gledam iz aviona u dimu kako se neka dečica spuštaju niz njega. Ili sanjam da  prolećemo kroz neku neverovatnu turbulenciju, ulazimo u kovitlac iz kog se jedva izvlačimo,nešto kao scena iz crtanih filmova. Ili da sam na nekom sumnjivom zadatku u uniformi, pa moram da uništim dokaz,  „bar paper work“ (popis sadržaja bara koji smo radili pred sletanje, mada meni nikad nije bilo jasno zašto) i jedina opcija koju imam je da pojedem taj papir. Za ovo poslednje krivim partizanske filmove iz rane mladosti. A sve mi je to čudno, jer dok sam radila taj posao nikada nisam bila u strahu da će se baš meni desiti neka katasrofa, niti sam ikad sanjala takve snove,  pa mi je neverovatno kakve more „posthumno“ prate moju karijeru stjuardese. Ili su to možda nikad proživljeni strahovi.

Dèjá vu snovi

San koji sam ubedljivo najčešće sanjala je odlazak iz Dubaija. Pakovanje, slanje karga i u svakom snu je postojao neki problem oko toga.  Skoro svaki put bih sanjala kako pošaljem sve svoje stvari natrag za Novi Sad, shvatam da moram da se vratim za Dubaiji na mesec dana da bih se posle toga konačno vratila. Iz nepoznatog razloga ja šaljem i sve svoje stvari natrag na početnu tačku i onda nastaje konfuzija, ne znam šta ću sa njima, nemam više načina da ih vratim za Srbiju. Kada sam odlazila odande, baš sam nekako bila u miru sa svojom odlukom, dugo mi je trebalo da je donosem, ali kad sam je konačno donela bila sam svesna da je to ono što želim. Zato mi je još i čudnije da i sada posle godinu dana sanjam taj scenario. Nadam se da me taj san neće pratiti kroz ceo život, kao što neke ljude prate noćne more o nepoloženom ispitu na fakultetu. A ja, ja ostajem u večitom limbu J

9 AM or 9 PM ?

na slici: Svitanje, negde nad Indijskim okeanom

A i ova nesanica me asocira na Sleepless in ...Kad bolje razmislim, name it, I had it J Šalim se, nije baš skroz tako, ali nesanica nastala usled čestih promena vremenskih zona i konfuznog radnog vremena je propratni deo tog posla. Na primer, ako idete u pravcu zapada vremensku razliku od 4h nećete ni osetiti, ali ako se uputite ka istoku ista vremenska vam može napraviti znatan problem. Da ne govorim kada ta vremenska razlika dostigne do 9h, tada stvarno ne znate više ništa.

Sećam se jednom prilikom u Australiji, sleteli smo ujutro , za moj organizam je to još uvek bila ponoć i ja reših da ne spavam do australijske večeri . Dakle otprilike ovako, prethodni dan provela u Singapuru, vrlo aktivno, noć provela radno u osmočasovnom letu, ujutro došla u Brizben, sa posadnom otišla do Koala parka, šetala gradom,i konačno legla po lokalnom vremenu u 19h, sa namerom da spavam do jutra. Budim se, pogledam na sat, vidim 9:15. U panici sam, da li sam propustila pick up do aerodroma? Da li je dan ili noć? Onako bunovna otvaram zavese, mrak, ne mogu da ocenim koje je doba dana. Okrećem recepciju i pitam ih da mi kažu da li 9 uveče ili jutro. Bilo je 9 uveče. Iako mrtva umorna, ja sam spavala svega 2h i australijsku noć provela potpuno budna. Posle sam se zabavljala zamišlajujći lice respcionara koji onako u neverici odgovara na moje pitanje da li je 9AM ili 9PM.

Sleepless in CHC

Ubedljivo najgora stvar koja može da vam se desi je nesanica u Christchurch-u. To je jedno malo mesto na Novom Zelandu, malo i dosadno, veličine Subotice. Toliko malo da se deca javljaju vozaču gradskog autobusa, ne zato što su fina, već zato što ga poznaju. Dakle, ako ste ikada planirali da izvršite samoubistvo, našli ste se na pravom mestu. Svi imaju različit doživljaj ovog mesta. Moja prijateljica Mia, koju baš nešto citiram u poslednje vreme, ga je nazvala „začaranim selom“. Neki drugi ljudi su rekli da ih Christchurch podseća na neki „movie set“,  ako mene pitate za koji film, rećiću vam, za „Trumanov šou“. Dakle kad se u ovom gradu probudite u 4AM u hotelu koji ma koliko zvezdica imao pušta vetar da vam se uvuče u kosti, i budne misli krenu da vam naviru, dobro vam se pisati ne može. Zato ako mene pitate, izvlačite živu glavu odande J

na slici :sletanje u Začarano selo

na slici :Začarano selo glavom i bradom

Suma sumarum

Idem da pokušam da spavam. Imam 5h sna ako budem imala sreće. Navikla sam već na te kalkulacije. Koliko puta nisam mogla oka da sklopim pred neke jutarnje letove, sporadično bih gledala na sat i računala koliko još vremena imam da spavam. E pa u ono vreme, 5h sna sam računala solidnim snom, posle takvog odmora sam  čak mogla i da se nasmešim  putnicima J Laku noć!