Nedavno sam čitala jedan od Kaporovih tesktova koji redovno izlaze u Ninu. Radnja teksta počinje u poslednjoj noći postojanja Berlinskog zida , u kojoj oni mangupski pokušavaju da zavire  iz Zapadne u Istočnu Nemačku.  Upitala sam se da li ću i ja kao Kapor, doduše sa manje publicteta, za dvadesetak godina izvlačiti svoje “belosvetske“  priče iz naftalina, ne bih li ponovo proživela neke momente.

Setila sam se i jedne moje bivše koleginice, koja je izjavila kako vidi sebe u nekim pedesetim, tek pošto je prekinula višedecenijsku karijeru stjuardese, gde ogrnuta perijem sa sve papučama sa pufnom i muštiklom, započinje svoju beskrajnu besedu sa rečenicom :“Sedi sine, da ti tetka priča kad je bila stjuardesa.“ :-))) E, pa nisam ni ja daleko od te scene:-)

Malo , malo, pa imam neki primer iz belog sveta ili još bolje iz aviona. Čak i kad nije relevantna tema, ja uvek nađem neku paralelu. Umem i da odćutim, ali umem i da preuzmem glavnu reč.  Evo na primer danas sam uspela da prećutim podatak da je kapa o kojoj se zapodenuo razgovor iz Pekinga. A sve mi na vrh jezika, kao da, da, al ajde brzo da se prebacim na neku drugu temu pre nego što ispadne da i iza kape ima story behind. Al sad evo mogu da priznam!  Kupila sam je noć pred osvajanje Kineskog zida, bio je decembar, a ja kapu nisam imala. Ukoliko bih bila dobro raspoložena od kape bih mogla da stignem do zida (sa sve propratnim žarom u očima), kako smo ga „osvojili“ žičarom, da je bilo dosta hladno, ali sunčano. Čak postoji mogućnost da bih napravila fotofiniš sa sve scenom kako smo se spuštali sa zida, da je na padini napravljen tobogan, niz koji se spuštaš u nečemu poput plastičnih sanki i tako  pravac do podnožija. E, tu bih se već zaustavila, pokušavajući da se što pre vratim na temu svakodnevice...

Tako da je i moja priča o  zidu samo malo protrešena od stajanja, osunčana i ponovo vraćena u kofer uspomena, sve dok me neko opet ne upita o kapi :-) Mada, ne verujem da će, kapa je obična, dosadno bela, samo eto ima priču:-)