Sve je relativno?

Jednom davno , taoistički hram u Hong Kongu. S jedne strane hram , Kina kakva je nekad bila, a sa druge grad kakav ne bi postojao da je Kina svo vreme tu i ostala. Krećem se sa pravim vernicima, pratim šta oni rade,kupujem ono što i oni kupuju,  palim  štapiće. Po izlasku iz hrama moju pažnju privlače "čitači dlanova". Pokušavam da se cenkam sa njima, ali ne, oni imaju svoju eksluzivnu tarifu i svoju eksluzivnu "kancelariju" na pročelju hrama, tako da ne vredi. Moja radoznalost ipak pobeđuje i odlučujem da im platim. Čovek čita, piše, crta mapu mog dlana i u jednom trenutku kaže: " You won't have many kids." Ja se trgoh, šta on to u stvari pokušava da mi kaže? Možda samo bira reči? On nastavlja : "Not more than two.".  Nasmejah se. Stvari su uvek relativne, kao i to šta je mnogo, a šta je malo.

Ispunjenje želje

Kiomizudera 清水寺, budističi hram u Kjotu, sa kojim su Japanci konkurisali za "sedam novih svetskih čuda", ali su na žalost morali da se zadovolje samo ulaskom u širi izbor. Taj dan smo dugo pešačili kroz Kjoto, svraćali i u druge manje hramove, provlačili se kroz strme ulice, mimoilazili se sa nebrojenim turistima. I konačno stigosmo do Kiomizudere. Nekada davno vernici su skakali sa 13 m visoke terase ovog hrama i ukoliko bi preživeli taj skok ispunjenje jedne želje im je bilo zagarantovano. Razmišljam, možda su je upravo i potrošili dok su skakali, i ona je verovatno glasila: da preživim. Tako da sam ja šetajući kroz hram sa sladoledom od zelenog čaja u ruci, odlučila da ne potrošim uludo ovu želju.

 Pravoslavlje dolazi sa juga?

Božić, Melburn. Rešavam da pronađem jednu pravoslavnu crkvu kako bih zaista i poverovala da je Božić. Stižem tramvajem u udaljeni kraj Melburna, nailazim na srpsku pravoslavnu crkvu od fasadne cigle. Dolazim do vrata, crkva zaključana. Utom, istim dobrom pristiže i jedan čovek u crnom, alias man in black. Crne pantalone, crna majca, naočare za sunce i obraća mi se sa :"Hristos se rodi.". Ubrzo saznajem da radi kao obezbeđenje u lokalnim klubovima, i da sumnja da je pop danas, na ovaj veliki praznik, verovatno u nekoj drugoj parohiji. Dakle, da sumiram scenu. Na Božić, stojim ispred zaključane crkve u australijskom pregrađu, čiji je pop baš na taj dan otišao negde, a sa moje leve strane je izbacivač.

Ima ga, nema ga ...

Onomad bejah u ćorsokaku. Ni da se vratim na početak  i odaberem drugi pravac, ni da sednem i odmorim. Nego se sve nešto vrtim ne bih li se uverila da stvarno ne mogu dalje tim putem. Ulazim u jednu pravoslavnu crkvu u Atini. Palim sveću, za znak koji bi naslutio izlaz iz tog mog ćorsokaka, imam osećaj da se sa tom voštanom svećom tope i moje poslednje snage. Vraćam se svojoj skupini, odlazimo, sedamo u neki bar, smejemo se. Smejem se i ja, ali više kao senka sebe same.  U jednom trenutku prilazi nam jedna  pomalo pripita američka profesorka u penziniji i kreće da mi se obraća. Ne izdvaja me fizički iz gomile, ali je toliko usredsređena na mene i toliko me hvali da ja već krećem da crvenim. Završava sa nekim lepim rečima, koje je verovatno njoj neko nekada davno rekao kada već nije imala vere u sebe i put kojim je koračala. I u tom trenutku pomislih da ga možda ima...

"The throne of God was built on water."

Kazablanka, rub Atlanskog okeana, masivna zgrada koja uranja u njega, Džamija Hasana II. Sedim na pločniku ispred džamije, slušam talase koji pristižu iz daljina, posmatram ljude koji prolaze, decu koja se igraju i ne mogu da se otmem utisku da ova džamija u potpunosti ispunjava primarnu ulogu verskih objekata, a to je da poseduje tzv "duh mesta". Toga popodneva je bila zatvorena za posetioce, tako da nikada nisam kročila u nju i danas mi je pomalo žao zbog toga. Iz razloga što ovo nije klasična džamija, najneobičnija je od svih! Opremljena je sa pokretnim krovom, podnim grejanjem, a podatak koji je mene lično fascinirao je da polovina džamije leži na Atlanskom okeanu i da su delovi poda urađeni u staklu. Tako da vernici tokom molitve faktički kleče na vodi . Sve ovo je bila ideja tadašnjeg kralja Maroka Hasana II koji je citirao stihove iz Kurana da je Božiji presto sagrađen na vodi. Danas možda i jeste, ako smo zaboravili da hodamo po vodi , naučili smo da gradimo na njoj...