Svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je slučajna, a svaka slučajnost je namerna.

Devojka se provlači kroz gužvu na aerdodromu,  grabi svoj kofer sa pokretne trake i hita ka izlazu. U to vreme, sleteo je i avion iz Šangaja, crne kovrdžave kose i tamnog tena devojka odudara od lica iz Azije koja su preplavila vazdušnu luku. Na izlazu iz putničke zone na dubajskom aerodromu, upada careniku u oči, on je  zaustavlja sa naredbom da stavi svoj kofer na skener. Devojka  odsutno postavlja svoje stvari na skener, u mislima je već van aerodromske zgrade i pozdravlja se sa prijateljem koji je tu iščekuje.

Carenik se meškolji, izjavljuje da se nešto čudno nalazi u njenoj torbi. Odjednom sto fleševa pred njenim očima, dugo presedanje u Istanbulu, njen kofer, droga, narkodieleri, španska invizicija, svi su sa njom! Kofer ponovo ide na skener, devojka bojažljivo prilazi careniku, sada zajedno na monitoru prolaze kroz sadržinu njenog prtljaga i ona ugleda stvar koja je careniku bila sumnjiva. Reč je bila o vibratoru oblika delfina. Njoj gotovo da je laknulo, ali možda samo na trenutak. U svoj toj gužvi oko pakovanja zaboravila je na sedmobrzinskog prijatelja koji je ostao zatrpan na dnu njenog kofera. 

Već dovoljno dugo živi na tom podneblju i poznaje emiratske zakone i zna da će joj delfin biti oduzet na granici ove zemlje. Seća se nekolicine svojih prijateljica kojima su koferi bili otvarani zbog sličnih stvari, kao na primer plastičnih lisica i iste bile oduzimane od strane carenica  (ne zna se šta su carenice radile dalje sa njima). Ili onih koje su nosile vijaču za preskakanje ili afričke suvenire koji su potencijalno bili falusoidnog oblika, stvari koje nisu bile oduzimane, ali zbog kojih su koferi bili otvarani. Priseća se i časopisa u supermarketima , u kojima su fotografije nagih umetničkih remek dela bile oblačene mrljama crnih markera, kroz glavu joj prolazi i dozvola za kupovanje alkohola koja joj stoji u novčaniku, čitava kultura subkulture u kojoj živi!

Carenik je pita šta je to što ima u koferu, ona spremno odgovara: „Masažer.„ . On ne skida pogled sa ekrana, podiže jednu obrvu upitno ponovi njenu konstataciju: „Masažer?“. Poziva svoju koleginicu, ženu četrdesetih godina koja oko glave nosi povezanu maramu, tzv. hidžab, objašnjava joj o čemu se radi. Devojci polako klecaju kolena, seća se svoje prijateljice koja je zbog gore pomenutih plastičnih lisica u suzama izašla iz carine. I to ne zato što je oplakivala lisice, već zato što joj cela ta situacija na carini bila odveć stresna i mučna.  Carenica prilazi devojci i pita je : „Je l onaj masažer?“,  klimajaći glavom u levu stranu, stvarajući prećutni ženski pakt između njih dve. Devojka se sada već smeška sa izvesnim olakšanjem , jer vidi da će se bar u miru oprostiti sa svojim delfinom (alias "masažerom") , i na isti način potvrđuje : „Onaj.“.    

Ulazi u kancelariju, skeniraju joj pasoš, vadi delfina neplivača iz svog kofera, stavlja ga u kesu, koju ubacuje u kantu, potpisuje izjavu i u tišini napušta careničku službu. Šteta, a stigli su samo do treće brzine...