Ovaj tekst je izašao u novembarskom izdanju časopisa „U zdravom telu“ , čiji je izvršni urednik moja prijateljica Marija Perić Mitić, alias Manja, kojoj se ovom prilikom zahvaljujem što sam joj eto pala na pamet J  Kako je istorija ovog teksta suviše autobiografska zaključila sam da sa punim pravom zaslužuje i svoje mesto na mom blogu. Naravno, da ne bude zabune,  ovo je moja, nelektorisana verzija publikovanog teksta J

Autobiografija: Volan u rukama

 Da sam lako položila vožnju, nisam. To se sve nekako provuklo kroz vreme i poligone. I suze. I histeriju.  Sva sreća da me u sticanju ove veštine upornost nije izneverila, jer da jeste, na malo aduta bih mogla da računam.

Prva... rikverc, rikverc, rikverc

Sećam se kad sam prvi put posle sticanja dozvole sela za volan, kedi je bio u pitanju.  I danas se pitam otkud mom ocu hrabrost, a meni ludost da uzmem taj auto. Bilo je leto, ja sam bila u nekoj pamučnoj haljini na bretele i krstarila gradom. I taman negde pred kuću nađoh se na semaforu gde sam imala uslovno skretanje za levo. Zaboravila sam da pomenem jedan bitan podatak, u pitanju je bio Golfov motor i kao i kod svakog Golfa  u rikverc se ubacije na isti način kao što biste ubacili u prvu brzinu, sa izuzetkom što pre toga pritisnete menjač na dole. U svoj toj panici gde sam ja bila prva u kolni za levo ja sam  sa takvom silinom stiskala menjač i neprestalno  ubacivala u rikverc umesto u prvu. I danas u potpunosti imam tu scenu u glavi!  Prvi, drugi, treći put...  Ne uspevam. Već se preznojavam, cela kolna kreće da mi  trubi. Četvrti, peti put, ništa.Umesto u napred ja svaki put krenem u nazad. Okrećem se i ugledam da čovek u automobilu iza mene, kome nije ni malo svejedno dok posmatra moj manevar, ima suvozača i mahnem mu rukom da pređe kod mene i odradi ovu za mene nemoguću misiju. Ja dostojanstveno na sred raskrsnice u sred dana pred nebrojenom publkom, u haljini koja se u trenutku natopila znojem, izlazim iz kola, prelazim na mesto suvozača i čekam da se cela ta scena završi i zaboravi.

Parkiranje

Ni dan danas nemam tačan osećaj koliki mi je autobomil. Kada se parkiram u nekoj podzemnoj garaži sva se skupim i skoro pa da zažmurim da ne gledam da li ću udariti u stub. A da ne govorim o svojim prapočecima kada sam molila prolaznike koji su mi delovali kao da „umeju sa kolima“ da umesto mene odrade tu nemilu mi radnju. I dalje mi baš i ne ide tzv. paralelno parkiranje. Ne tako davno rešim ja da se uparkiram „sa strane“ i idem polako, napred nazad, prva, rikverc i tako bezbroj puta. Posle 15 mnuta izlazim iz automobila zahvalna bogu što ovo nije tako prometna ulica i što mi nije pošlo za rukom da zaustavim saobraćaj. Tek što sam iskoračila iz automobila sa susedne građevine se prolimo aplauz. Otprilike celo gradilište je stalo da bi propratilo moje parkiranje.

Pet litara

Scena pred kupovinu automobila. Znala sam koji auto je bio u pitanju, videla sam na fotografiji, lep je, sviđa mi se. I kaže moj otac, da je odličan da troši samo 5 litara. Ja gledam belo, meni taj podatak apsolutno ništa ne znači i upitah ga: „Je l mesečno?“. Naravno i danas se to prepričava u mojoj porodici.

Registracija

Kupila sam svoj prvi automobil, doduše polovan. Išla sam da ga registrujem i ponela sve moguće papire sa sobom i predala ih čoveku na šalteru. On gleda, gleda, ide kroz papire i na kraju  mi zatraži tablice. Ja gledam o čemu on priča, mora da se nismo razumeli, da li sam ja uopšte na šalteru za registraciju? Da li je on razumeo da sam ja tu da bih registrovala kola? I ja njemu lepo i razgoveno rekoh: „ Kakve tablice! Ja sam došla PO tablice.“ . On je u stvari  tražio tablice od prethodnog vlasnika...

Kolona

Danas sam specijalno bila ponosna na sebe. Evo već tri dana za redom uspevam da bezobrazno uskočim u kolnu. Nikad nisam mislila da ću ja biti jedna od "njih". Pod jedan bezobraznih, pod dva spretnih vozača. Samo se zaletim, uvek postoji neko ko malo zabušava i hop eto mene u koloni. Razmišljam da sutra možda ipak idem drugim putem, da me ne bije maler :-)