Samo kosmički razlog može da me opravda što se u blogu nisam tako dugo oglašavala. Razmišljajući o toj okolnosti, nametnula mi se spasonosna misao da osećanje da sve brže živimo i nije samo subjektivnim faktorima dato, pa da se zbog toga ’’fiksne’’ tačke koje čine naš svakodnevni život sve brže i sve više međusobno udaljuju.   Naime,  tekstovima namenjenim popularizaciji nauke obično se kao ilustracija fenomena širenja svemira  navodi balon na kome su ucrtane tačkice, pa što se balon više  naduvava, tačkice se između sebe sve više udaljuju.

Da! Ona merenja koja su definitivno potvrdila da se širenje svemira ubrzava, a ne usporava kako se do nekog vremena mislilo, jeste spasonosna ideja kao opravdanje za moja javljanja u blogu od jednog do drugog puta,  ali saživljavanje sa procesima u prirodi neminovno vodi i do asocijacija koje mogu nekome da zvuče i pesimistično jer saznanje o čovekovom  mestu  na vremenskoj skali planete koju nastanjuje, a kamoli na vremenskoj skali od nastanka univerzuma i tokom cele njegove evolucije koja i dalje teče - može da se ne dopadne onima koji bi najradije da se posebnost dešava samo njima, a da se nekim drugima ljudima dešava - prolaznost i sve drugo što nije izuzetnost!

Pa kada je tako, u ovim slavljeničkim novogodišnjim danima na kraju prve dekade  - ni manje ni više  trećeg milenija – da  se malo osvrnemo na najaktuelnija pitanja nauke: 

Nauku u prvoj dekadi 21. veka, jasno karakterišu istraživanja koja se neposredno odnose na budućnost čovečanstva u smislu njegovog civilizacijskog razvoja i razumevanja sveta, ali i održanja života na planeti Zemlji, čija je harmonija narušena, čak i ugrožena, za samo sto prethodnih godina neodmerenog korišćenja onih blagodeti  koje je omogućio industrijski i tehnološki razvoj.

Tako shvaćeni značaj nauke – postavlja rame uz rame: nano-nauke i nano-tehnologije, molekularnu i kvantnu elektroniku, biofiziku, hemiju, posebno onu u službi medicine, novih materijala, kvaliteta života i detekcije infektivnih agenasa, zatim naučno-istraživačke i istraživačke projekte kao što su oni u oblasti obnovljivih izvora energije, smanjenja emisije štetnih gasova sa efektom staklene bašte kao uzroka klimatskih promena, te projekte u službi održivog razvoja, kao i dostignuća u oblasti  robotike kako industrijske, tako i one koja treba da poštedi čoveka od rada u najtežim i uslovima opasnim po život, ali i mnoge druge multidisciplinarne i granične   saznajne oblasti, pri čemu se mora naglasiti da je interdisciplinarni pristup  bitno i najizraženije obeležje savremene nauke.

Nuklearna fizika i astrofizika ipak su u samom vrhu piramide sveukupnog naučnog i saznajnog  korpusa, a  rezultate njihovih istraživanja s podjedankom pažnjom i uzbuđenjem prati čitava naučna i najšira javnost. 

Pred fizičkim naukama je  - u pravom smislu te reči - najveći civilizacijski eksperiment i najimpresivniji izazov u celokupnoj istoriji obrazovanosti: da u Zemaljskim uslovima bude izveden eksperiment kojim će se detaljno izučiti uslovi koji su vladali u ranim trenucima nastanka kosmosa - eksplozijom, Velikim praskom iz jedne tačke bez dimenzija i beskrajno velike gustine materije – u kojoj se nalazila sva energija i masa vasione.

Posle odlaganja dužeg od godinu dana, naučnici okupljeni u CERN-u (Conseil Europeen pour la Recherche Nucleaire), Evropskom centru za nuklearna istraživanja u Ženevi – novembra 2009. uspostavili su kruženje snopova čestica u oba smera u velikom uređaju  za sudaranje subnuklearnih čestica nazvanom Veliki hadronski  kolajder (LHC – Large Hadron Collider). Reč je o tome da se u velikom akceleratoru snopovi  protona ubrzavaju, te ubacuju u kružni tok  usmereni jedan ka drugom. U sudaru treba da oslobode energiju čija  vrednost u januaru 2010. treba da postigne puni zamah i da se približi energetskim nivoima koji su postojali u stomilionitom delu sekunde nakon Velikog praska  i tako pruže neposredna saznanja o strukturi materije, dakle koji su njeni osnovni gradivni elementi, te da li postoji čestica čije se postojanje posrednim putem naslućuje i kako se čestice u međusobnom sadejstvu ponašaju.

Za česticom Higsov bozon, naučnici dugo tragaju i nadaju se da će je u ovim eksperimentalnim uslovima naći. Ako bude pronađena, ona će se uklopiti u savremenu teoriju o strukturi materije i interakciji njenih gradivnih elemenata. Očekuje se i odgovor na pitanje tamne materije u kosmosu.

Kao što je poznato, Veliki hadronski kolajdrer smešten je na oko 100 metara ispod površine zemlje u tunelu dugačkom 27 kilometara koji se kružno proteže pored Francuske i Švajcarske granice i seče je dva puta.

O  eksperimentu u  CERN-u, nedavno je u programu Radio Novog Sada govorio nuklearni fizičar dr Dušan Mrđa, docent Novosadskog univerziteta. Tom prilikom zamolila sam ga da se osvrne i na druga  značajna dostignuća tokom 2009. Izdvojio je  rezultate analiza fosilnih ostataka bakterija koje su mogle da nastanjuju Mars pre oko 3 i po milijarde godina, kao i objašnjenje  mehanizma nastanka ’’crnih rupa’’  u centru velikih galaksija.

Pitanje ima li života na Marsu deo  je kompleksnijeg pitanja za čijim odgovorom nauka preko sedam decenija traga:  Da li je izvesno da u mnoštvu galaksija i grozdova galaksija i bezbroj njihovih svetova u beskrajnom prostoru univerzuma – bića sa inteligencijom nastanjuju samo naš svet i našu planetu ? O tome, pre nekoliko meseci u Ogranku SANU u Novom Sadu, profesor dr Milan Dimitrijević održao je sjajno predavnje ’’Tajna velikog ćutanja kosmičkih civilizacija’’ s osvrtom na istoriju promišljanja i traganja za ’’braćom po razumu’’ i čuveno pitanje Enrika Fermija: ’’A gde su oni?’’. Zaključke  profesora Dimitrijevića o tri hipoteze ne mogu a da ovde ne podelim sa Vama.  Posebno je ona treća najintrigantnija, a ko zna,  možda i najverovatnija. U svakom slučaju, uklapa se u ideje s početka ove priče: ko smo, šta smo i gde smo u odnosu na druge? Poslušajmo zajedno kraj predavanja profesora Dimitrijevića:

 Na ovom mestu, bližeći se zaključku ne mogu a da ne proširim ovaj sintezni osvrt – na period od   najdubljih  korena istorije obrazovanosti do danas. Od vremena pronicljivog oka i proračuna drevnih Vavilonaca - do našeg vremena  - jasno se ocrtava da su tajne nastanka i evolucije kosmosa, dakle, preko tri hiljade godina - najveći izazov, kao i biološke  tajne života i misaonih procesa.

Ali, i onaj  pogled homo sapiensa uperen u nebo u još drevnijim vremenima, u praiskonu, kada su svakodnevica i sudbina čoveka zavisile  od klime i meteoroloških prilika, koje su ga u borbi za opstanak podsticale da se od slabe vrste razvije u biće snažnog razuma, biće koje će upotrebiti intelekt da ovlada prirodom, tehnologijama koje sve brže menjaju civilizaciju i način života ... opet je danas, ili preciznije – čovek je i dalje, samo na drugi način  -  u ovoj etapi svog saznajnog i spektakularnog tehnološkog razvoja u kojem je već iskoračio u  svemir, zabrinut za svoju budućnost na dobroj staroj planeti Zemlji, u klimatskim promenama na aktuelnoj, ali i na  dugoročnim vremenskim skalama. One kosmičke vremenske skale, dočekaće neke druge generacije.