U kom trenutku u našoj kinematografiji smo se osećali prozvanim da ne možemo da snimimo realan nasilan film? "Američki filmovi su dobri i uverljivi, ali zašto ne bismo napravili to još malo jezivije, odvratnije?" – verovatno je bila misao kojom se vodio režiser. Možda bi pametnije pitanje bilo: Zar nam nisu bili dovoljni filmovi kao što su "Do koske" ili skorije mučno ostvarenje - "Život i smrt porno bande"? Zašto je bilo potrebno snimiti film koji ide još dalje? Dokle ćemo pomerati granice da bi konačno shvatili koliko ljudski um može da bude poremećen? Valjda svi to nosimo u sebi, samo je pitanje kako na to reagujemo.

Od svih filmova koje sam pogledao, nijedan mi nije bio toliko mučan kao ovaj. Mučan, jeziv, uvredljiv na nekoliko različitih nivoa. U jednom posebnom delu mi je postao nepodnošljiv i mislio sam da ću napustiti projekciju ali sam skrenuo pogled prema publici i uspeo sam da se suzdržim. Posmatrao sam publiku koju su činili uglavnom mladi ljudi, između 18 i 30 godina. Neki su napuštali salu dok su drugi sedeli i gledali ove prizore koji prevrću utrobu. Zamislio sam se: da li je možda trebalo i ja da ustanem i izađem? Ako ipak ovo gledam, šta to govori o meni? Kako to da se i drugi muče gledajući ovakve strahote? Možda su me najviše uplašili, pa čak i od samog filma, hladni, neuznemireni izrazi lica nekolicine ljudi u publici. Da li to znači da su oni uspeli da se distanciraju od ovih slika, govoreći sebi da je to "samo film" ili se u njima odvija nešto drugo? Šta ako oni nisu bili uplašeni? Šta ako su oni uživali u onome što se prikazuje?

Kako nekome objasniti šta si gledao? Ne znam da li je dovoljno opisati ga kao horor ili snaf (snuff) žanr? On to i jeste ali mislim da je još nešto, što je otišlo mnogo dalje. Mislim da nam je za ovakav tip filma potreban novi pravac. Ne možemo reći da je samo horor. Reči koje opisuju stanje u kojem se nalazi naš um, dok gledamo ovaj film, su "bolesno", "poremećeno". Nekad je dovoljno biti nedorečen, upotrebiti svoju maštu i zamisliti najgore moguće demone. Ako nam je, pak, prikazano ono što smo možda i mogli da zamislimo, nije li to već onda korak dalje da se istraži nešto novo, neka nova, strašnija grozota? Sada, kada su nam demoni tako jasni i stvarni, postavlja se pitanje: Šta je sledeće?

Ovo je film koji nije za svakoga. Ovo je film koji nije ni za koga! Ali, ako već neko želi da ga pogleda, smatram da se filmovi ovakvog tipa ne smeju prikazivati mlađima od 30 godina. Možda se ovakav stav može okarakterisati kao radikalan ali moje je mišljenje da bi mogao negativno da utiče na mlade osobe. Svi smo svedoci da poslednjih decenija mediji igraju veliku ulogu ne samo u tome kako posmatramo svet oko sebe već i u kreiranju naših sistema vrednosti. Koliko je samo bilo slučajeva da su se filmski scenariji odigrali u stvarnosti. Dovoljno je pratiti samo neke od događaja koji su se desili u poslednje vreme (sve učestalije nasilje u srednjim pa  i osnovnim školama, oružani obračuni na gradskim ulicama, skorašnji slučaj otmice jednog mladića iz Beograda koju je organizovala sedmočlana grupa mladih, lažnim predstavljanjem preko Fejsbuka) da shvatimo da to nije više nešto što se dešava, tamo negde u dalekoj Americi. Ovo je put ka imploziji celokupnog društva, kakvu je Bodrijar predvideo, i mi se kao hipnotisani krećemo tim putem, ne prema svetlosti koja se nazire na kraju tunela, već prema beskrajnoj tami besmisla koja nas neprestano vuče ka sebi...