Драги наши гости, сада ћемо Вам показати како се трдиционално кољу свиње, овде у Војводини! У данашњој културно- забавној манифестацији учествоваће толико и толико екипа, они ће на нашем Тргу, или ако га археолози још нису ископали испод дебелих наслага традиције, на нашој реновираној пијаци, специјално уређеној за ову манифестацију, клати свиње, јер сте ви то тражили!!!  Тако отприлике почињу реконструкције војвођанских свињокоља, да се гостима и публици покаже ТРАДИЦИЈА. Од све традиције постоји једино жеља огранизатора да овакве менифестације постану и опстану као традиционалне.

Свињокољ, забијачка, карбиње, диснотор ... или како ли се већ  код којег комшије каже, некада (а и сада је) важан, свечан, очекиван и најављиван и радостан дан. Али, ипак, на малко другачији начин, од овог, новокомпонованог!

Забијачка је планирана и по годину дана раније, на диснотор су  позиване комшије и родбина, сврха је била да се породици обезбеди храна (месо и прерађевине) за годину дана. Наравно, био је то и добар повод да се окупе комшије и родбина, да помогну, да ватру ложе, на шпотрет да припазе, да гледе да кере (пси) месо не дирају и не развлаче по авлији масноћу за сапун одвојену.

Почињало се у свануће, док деца још спавају, у тишини, достојанствено и с поштованјем према животињама. Била је и по која суза за Гаром или Белом, а редовно су их хвалили да су напредне и ваљане биле... ал, ето, дошло време да се ради... Радило се барем два дана. Знало се шта је чији задатак, ко ће шта да чини. Мајстор је био главни, помагали су му одрасли мушкарци, с два пара старих вила (да нове не одгоревају) да прљи свинче (свињу) са запаљеном сламом.  Е, ту су већ и деца била будна и нестрпљиба да коштају свој део и прва се обрадују! Неком уво, неком реп а свима по комад кожуре, тање и добро опаљене, да не гребе, први пут у грлу а други пут... Како је дан одмицао и учинак је бивао све видљивији. Дим је смењивала пара из ораније у којој су барили месо за хурке и шварглу, мање вешти су секли сланину за чварке, шацовало се колико ће масти бити и хвалила се сланина. Деца су фудбал играла, уместо лопте шутирали су надувани мехур. Кроз трску су га дували. У то време лопта је био назив за комаде крпе, чврсто савијене у лоптасти облик. Крпењача је била прва лопта многих фудбалских асова из шездесетих.

Мајстор и моба су омазали тањире  од печене џигерице и циган печења, преостала туршија на асталу осећала се неправедно запостављеном, вино је одавно већ текло... Они руменији су, онако за своју душу, по који пут пљеснули по обрађеној шунки, ко по снајкиној гузи  (барем је тако звучало). Паприкаш се крчкао и покушавао да исплива на површину, али с три порста масти изнад себе није могао да победи. Редуше су од сала које се оцедило окачено на дудову грану, да га кере не домаше, увелико месиле куфлице. На столу поред теста била је и свеже отворена тегла с пекмезом од шљива, с малко рума, да замирише цела кухиња, то јест кујна.

Но, да угасимо времеплов и да останемо у садашњем времену. Колико год да се мачке радују фебруару, свиње мрзе и њега и туризам. Фебруарски свињокољи су нам постали главна туристичка понуда у овом месецу.

Можете ли да замислите како изгледају спортски терени кад десетак Наших екипа навале на Свиње? На домаћем терену, уз Нашу публику, немају Свиње шансе, победа Наших је већ најављена у медијима и туристичким понудама.

Прзнајем да не разумем ни ону трку с временом, кад од свиње за девет минута и четрдесетак секунди постану кобасице. Куда журимо и с ким се утркујемо? И ко је то још у овим крајевима радио? Ако догодине оборе и овај рекорд, можда ће једна од атракција бити и кобасице које се трзају и бацакају (извините на сликовитом опису). Познајете ли неког ветеринара који за тих пар минута може да са сигурношћу прегледа месо и потпише његову исправност? Знате ли шта мајстори и технолози мисле о оваквим кобасицама?

Убеђен сам да све ово може и другачије, лепше, веселије, атрактивније! А Ви?