Данас је почело пролеће.

Данас је код нас падао снег. Не да се зима, канда се Баба Марта учланила у неку Еколошку секцију.

Ако питате, сваки паор ће вам исто казати, благословен је снег кад је зима јака, чува летину од смрзавања. Варошани и путари га баш и не волу здраво, првима смета због аверзије према мокрим ципелама а ове друге вазда изненади.

Има Наш Снег и двојаку улогу, зато је и Наш! Кад навеје честито и затрапа све вагаше, шарампове, јамуре и разоре, ова Наша Равница постане још равнија и правија,  тепсија је тада од ње грбавија! Још ако се намести да и сунце сине, нема коме очи не засузе, што од бљеска што од милине, од воље му!

Е, онда пролеће дође, отопи се снег и опет Јово наново. Да је само Јова, лако бисмо решили муку и бруку. Чим оде снег, пукне брука! Пре висибаба и пролећних ефемера процветају најлон кесе, стари фрижидери, пластичне флаше, старе гуме, комади намештаја, осакаћене столице, скелети домаћих животиња, шкољке погрешно паркираних аутомобила... Све је то рај за будуће археологе који ће за пет- шест хиљада година истраживати прошлост. Брк ми се смеје кад помислим на какве муке стављамо те јаднике и какву им енигму правимо! Никада нас неће разумети и дешифровати наше поруке! Око тог старог фрижидера који труне у сред атара има да лупају главу годинама, да се питају како је радио, у шта је тамо далеко укључен био, шта је ко у њему хладио и ко му је био газда! Мене једино мучи ко му је газда, остале одговоре знам. Да ми је до газде да стигнем, да му честитам на труду и упорности да ту кршину однесе толико далеко и с толико маште и инвентивности нађе му право место у природи, поклонио бих му аутомобил, онако искрено, срдачно и с љубављу! Онај аутомобил, што годинама труне још дубље у атару, па нека га возика овим нашим путевима. Изгледа ми као да сви наши путеви воде кроз Ничије просторе и сваки пролази кроз (барем) две депоније ђубрета Нашег. Шта ли је ту чије и коме шта припада? Ђубре је наше и не треба нам више. И земља је наша и (не)треба нам!

А у граду? У колективном типу становања Ничије је све инвазивније и све нас више сатире и гура ону мишију рупу коју меримо поносним метрима квадратним, као квадратуру круга да смо решили  кад родбини јавимо колики нам је стан! А докле је Ваше, пита родбина? Уместо одговора, пребројте кесе с ђубретом које стоје испред улазних врата у стан, тик поред рагастова  и стрпљиво чекају (боље) сутра, кад  Домаћин крене кроз Ничију Земљу својим послом, па да их успут фркне у Свој контејнер! Они вештији понекад и тројку „убоду“ с  десетак метара, да не скрећу са Свога пута! Као да сам већ негде чуо алгоритам за Ничије- „бод у гостима, као три (кесе мање) код куће“. Промашаје нико и не броји али их сви видимо!