Jutro u Tomaševcu

04. 07. 2015. 19:56  | Коментара 0
Uh, neće valjda opet o farkaždinstvu, koliki je Banat, bogo moj, dobro, mesto radnje biće danas Tomaševac, ali ne jamčim da među junacima neće biti možda i koga iz Varkaždina, kako su stariji ljudi, ravnodušni prema pravopisu i fonetici, nazivali drevnu militarsku nastambu. Nije ni Tomaševac bio baš pošteđen, mnogi su ga shvatali kao množinu, kao da smo u Sremu ili Slavoniji, i zvali ga Tomaševci, većinom naglašavajući to „e“ kao da su Crepajci: „Bio sam u Tomaševce...“ - Opa, petnajs kilometeri donde, petnajs natrag, a ima da se radi...

Službena putovanja

27. 06. 2015. 20:08  | Коментара 1
Od svih stilskih figura najdraže su mi one koje sam primio usmenim predanjem, pre nego što ću pevati antifon u crkvi i pre nego što ću položiti pionirsku zakletvu. Možda i nisu bile namenjene mom budućem markističkom razvoju, dogodovštine su prepričavane među odraslima, ali ako nemaš mobilni, nemaš internet - slušaš ono stariji pričaju.

Bez dobrog naslova

20. 06. 2015. 20:11  | Коментара 0
Ah, selo! Oaza mira... Gustavu Maleru usred i usled stvaralačkog žara popuste živci, gospoja koja želi dobro i bračnom drugu i istoriji muzike vodi ga u selo, da se oporavi, tamo ti u zao čas poče kukurikanje, mukanje, gakanje, lavež, i sam seoski živalj nije izjutra smatrao potrebnim da govori u pola glasa. „Gde me dovede, ženo“ – ote se na maternjem jeziku slavnome Nemcu – „ovde je bučnije nego u ma kom gradu“!

Ratna odšteta

13. 06. 2015. 20:37  | Коментара 0
Ako bih se držao terminologije u kojoj sam rastao, mogao bih autobiografiju otpočeti rečenicom da je moj deda bio rob. O svojoj ulozi u Drugom svetskom ratu uvek bi rekao: „Kad sam ja bio u ropstvo...“ Nijednom nije pomenuo zarobljeništvo, na tu reč je gledao kao na izraz ondašnje političke korektnosti: zarobljeništvo je objašnjavalo otkud on u Stalagu XVII, ali nije odražavalo suštinu onoga što se tamo događalo, a to je bilo ropstvo. 
E kad je ropstvu došao kraj, kad su preživeli robovi izašli iz mrskih baraka, mnogi su gledali da se u zemlji gde provedoše nezaboravne godine obeštete, pa bi iz nemačkih kuća, gde već neko vreme nije bilo radnospobne muškadije, uzimali ono što su smatrali vrednim, a što je bilo podesno da se ponese: nakit, sat, srebrni escajg za šest osoba...

Novo doba

07. 06. 2015. 00:46  | Коментара 0
Ne pamtim da je nešto u selu očekivano tako željno kao struja. Jednog su proleća iskopane rupe, dobili smo najpre bandere od bagrema, ni dovoljno visoke, ni prave, ličile su na stubove za ogradu, a daleko su bile od toga da budu istovetne, što sam bio uveren da elektrika iziskuje. Uglavnom su dvojica počinilaca, meni poznatih odranije, porušila te odveć plitko zasađene vesnike napretka; ubrzo nakon diverzije koja je prošla nekažnjeno, dovezene su prave bandere, nalik jedna drugoj kao jaje jajetu, premda crne: imaće keramičke bele šolje na vrhu i metalnu tablu, repliku gusarske ili četničke zastave - lobanja i preteća poruka: VISOKI NAPON! OPASNO PO ŽIVOT! Isuse blagi, kako ćemo ovoj pogibelji umaći, što nema podrobnije uputstvo, sme li se prolaziti ispod žica, koliko se blizu sme prići banderi, hoćemo li i kad budu postavljene žice smeti da sa bandera skidamo smolu za pecanje pauka, vrste koja u našem klimatskom području nije imala sreće da bude otrovna? Kuglicu smole zalepljenu za kraj kanapa spuštali smo bezdušno u njihove kućice lako uočljive na utrinama: vadili smo odonud nesrećne stanare, crnoj kugli koja se spuštala odozgo pauk bi se goloruk, kao naš narod okupatoru, kuražno suprotstavio, i bio bi iz skrovitosti doma svoga izvučen u blještavo avgustovsko podne.

Podnevna misterija

30. 05. 2015. 20:03  | Коментара 0
Kako to da tolika godišnja doba, koja su se u XX veku properly smenjivala u njihovoj neizrecivoj razgovetnosti, kako to da tolika polugodišta, i toliki odlasci u školu srastu u  jedno jedino podne: rana jesen, još nisu ni vinogradi svi obrani, moglo bi se ići i na Tamiš da nije škole, i da nije bilo Preobraženja nakon kojeg ne ulazi u vodu makar gorelo i nebo i zemlja...

Karlicin sin

23. 05. 2015. 19:59  | Коментара 0
Odmalena sam se - jedno pedeset osam godina pre no što će moje zalaganje za ravnopravnost biti blagouočeno - zanimao za manjine. Žena Dike Rusa zvala se Pelagija, čika Svetozar, zvani kad ne čuje Skoverac, bio je oženjen Anom, Švabicom; u njihovoj kući, nadomak železničke stanice, mirisalo je nešto lepo što ni sada ne znam šta bi moglo biti; poslužen sam bio dumstom od belih trešanja, uglavnom sam o Nemcima odmalena imao povoljno mišljenje koje nisam nikad ni promenio. Doda, učesnica NOR-a, kao i moj otac, bila je udata za Lazu Makedonca, koji se hvalisao svojom kontraobaveštajnom karijerom, svi smo znali da je hapsio Gilasa. Ko je Gilas, pitao sam, to je komunista koji se razočarao u druga Tita, a i ovaj u njega, pa je neko, makar bio i farkaždinski zet, morao Gilasa da stavi u pritvor, potom i u malko dugoročniji aps.

Chapter Five

16. 05. 2015. 19:45  | Коментара 1
Dugog toplog leta hiljadu devetsto pedeset devete shvatio sam da mi ne gine polazak u školu (Joca Maksimov je rekao: aaa, polazite na Kraljev rođendan!...šesti septembar!), ali sam držao da ću u nju, kao Srbi u Evropu, ući sa svojim identitetom, avaj, ispostaviće se da nas u prve dve godine obaveznog i besplatnog školovanja čeka najveća revizija ne samo našeg predškolskog i kućnog govora, nego i samih naših generalija, a već krajem prvog polugodišta ustanovićemo da čak i naša slavna azbuka nije savršena baš onoliko koliko će učiteljica sa najiskrenijim ubeđenjem tvrditi. 

Maksimir, četvrt veka posle

13. 05. 2015. 14:22  | Коментара 0
претходна претходна
Врх стране Врх стране

Претрага

Коментари

Најпосећенији

Најновији

RSS

©2006-2014.Радио-телевизија Војводине - Сва права задржана.