Događaj u Batinjolu

25. 07. 2015. 20:14  | Коментара 0
Koliko sam samo gledaocima dodijavao ocrnjujući našu mladu državu, koja jeste moje rodno mesto kao i rodna mesta većine Vojvođana ostavila tako dugo bez puta, bez vodovoda, bez lekara i bez još koječega, a porez je uzimala redovno kao da je sve cakum-pakum, pa ipak - naša prepuštenost sebi samima imala je i lepih strana.

Sedma umetnost

18. 07. 2015. 20:06  | Коментара 0
Sedma umetnost čekala je kao zapeta puška, čim je stigla struja dobili smo bioskop i film nas je svrstao među najnaprednije naseobine u FNRJ: koji je grad na svakih dve hiljade žitelja imao bioskop, stanovnici kojih varoši su gledali dva filma nedeljno - sredom, četvrtkom, subotom i nedeljom! Nemaš lekara, zubara, nemaš apoteku, na ulicama su dva agregatna stanja, prašina ili blato, i tu, gde je dobošar odmenjivao sva sredstva informisanja, naprečac proradi bioskop!

Junonine kokoške

11. 07. 2015. 18:57  | Коментара 0
„Kako to i zašto to da je naša železnička stanica najdalja?! Svi imaju stanicu pored sela, samo mi idemo dva kilometra peške do stanice, pa onda sedam kilometara vozom do Perleza!“ – „A šta da kažu Idvorci i Sakuljani, nemaju ni stanicu, ni prugu, samo skelu!“ Dosta nas je lekcija još delilo od francuske revolucije, a egalite i liberte bili su nam usađeni, kao ožiljci od vakcina na levoj nadlaktici: zaista smo verovali da je trasa austrougarske železnice trebalo da ševrda, da meandrira ne bi li prošla tik uz Sakule, Farkaždin i Idvor!

Jutro u Tomaševcu

04. 07. 2015. 19:56  | Коментара 1
Uh, neće valjda opet o farkaždinstvu, koliki je Banat, bogo moj, dobro, mesto radnje biće danas Tomaševac, ali ne jamčim da među junacima neće biti možda i koga iz Varkaždina, kako su stariji ljudi, ravnodušni prema pravopisu i fonetici, nazivali drevnu militarsku nastambu. Nije ni Tomaševac bio baš pošteđen, mnogi su ga shvatali kao množinu, kao da smo u Sremu ili Slavoniji, i zvali ga Tomaševci, većinom naglašavajući to „e“ kao da su Crepajci: „Bio sam u Tomaševce...“ - Opa, petnajs kilometeri donde, petnajs natrag, a ima da se radi...

Službena putovanja

27. 06. 2015. 20:08  | Коментара 1
Od svih stilskih figura najdraže su mi one koje sam primio usmenim predanjem, pre nego što ću pevati antifon u crkvi i pre nego što ću položiti pionirsku zakletvu. Možda i nisu bile namenjene mom budućem markističkom razvoju, dogodovštine su prepričavane među odraslima, ali ako nemaš mobilni, nemaš internet - slušaš ono stariji pričaju.

Bez dobrog naslova

20. 06. 2015. 20:11  | Коментара 0
Ah, selo! Oaza mira... Gustavu Maleru usred i usled stvaralačkog žara popuste živci, gospoja koja želi dobro i bračnom drugu i istoriji muzike vodi ga u selo, da se oporavi, tamo ti u zao čas poče kukurikanje, mukanje, gakanje, lavež, i sam seoski živalj nije izjutra smatrao potrebnim da govori u pola glasa. „Gde me dovede, ženo“ – ote se na maternjem jeziku slavnome Nemcu – „ovde je bučnije nego u ma kom gradu“!

Ratna odšteta

13. 06. 2015. 20:37  | Коментара 0
Ako bih se držao terminologije u kojoj sam rastao, mogao bih autobiografiju otpočeti rečenicom da je moj deda bio rob. O svojoj ulozi u Drugom svetskom ratu uvek bi rekao: „Kad sam ja bio u ropstvo...“ Nijednom nije pomenuo zarobljeništvo, na tu reč je gledao kao na izraz ondašnje političke korektnosti: zarobljeništvo je objašnjavalo otkud on u Stalagu XVII, ali nije odražavalo suštinu onoga što se tamo događalo, a to je bilo ropstvo. 
E kad je ropstvu došao kraj, kad su preživeli robovi izašli iz mrskih baraka, mnogi su gledali da se u zemlji gde provedoše nezaboravne godine obeštete, pa bi iz nemačkih kuća, gde već neko vreme nije bilo radnospobne muškadije, uzimali ono što su smatrali vrednim, a što je bilo podesno da se ponese: nakit, sat, srebrni escajg za šest osoba...

Novo doba

07. 06. 2015. 00:46  | Коментара 0
Ne pamtim da je nešto u selu očekivano tako željno kao struja. Jednog su proleća iskopane rupe, dobili smo najpre bandere od bagrema, ni dovoljno visoke, ni prave, ličile su na stubove za ogradu, a daleko su bile od toga da budu istovetne, što sam bio uveren da elektrika iziskuje. Uglavnom su dvojica počinilaca, meni poznatih odranije, porušila te odveć plitko zasađene vesnike napretka; ubrzo nakon diverzije koja je prošla nekažnjeno, dovezene su prave bandere, nalik jedna drugoj kao jaje jajetu, premda crne: imaće keramičke bele šolje na vrhu i metalnu tablu, repliku gusarske ili četničke zastave - lobanja i preteća poruka: VISOKI NAPON! OPASNO PO ŽIVOT! Isuse blagi, kako ćemo ovoj pogibelji umaći, što nema podrobnije uputstvo, sme li se prolaziti ispod žica, koliko se blizu sme prići banderi, hoćemo li i kad budu postavljene žice smeti da sa bandera skidamo smolu za pecanje pauka, vrste koja u našem klimatskom području nije imala sreće da bude otrovna? Kuglicu smole zalepljenu za kraj kanapa spuštali smo bezdušno u njihove kućice lako uočljive na utrinama: vadili smo odonud nesrećne stanare, crnoj kugli koja se spuštala odozgo pauk bi se goloruk, kao naš narod okupatoru, kuražno suprotstavio, i bio bi iz skrovitosti doma svoga izvučen u blještavo avgustovsko podne.

Podnevna misterija

30. 05. 2015. 20:03  | Коментара 0
Kako to da tolika godišnja doba, koja su se u XX veku properly smenjivala u njihovoj neizrecivoj razgovetnosti, kako to da tolika polugodišta, i toliki odlasci u školu srastu u  jedno jedino podne: rana jesen, još nisu ni vinogradi svi obrani, moglo bi se ići i na Tamiš da nije škole, i da nije bilo Preobraženja nakon kojeg ne ulazi u vodu makar gorelo i nebo i zemlja...
претходна претходна
Врх стране Врх стране
©2006-2014.Радио-телевизија Војводине - Сва права задржана.